Karneval su očigledno u potrazi za Zlatnim dobom. A Zlatno doba ima i svoj tačan datum - 4 AD, vreme poslednjeg velikog karnevala duše, period u kome je nezavisna pop muzika dosegla svoj najtananiji, najsofisticiraniji izraz.
Prvo na šta sam pomislio kada sam uzeo u ruke Izgubljene hime bile su u stvari izgubljene reči. Ne samo zato što nikada neću moći da prežalim činjenicu da su ovi isti ljudi svojevremeno odustali od najboljeg imena za bend ikad - Svete misli - nego što je i novopronađena reč bila jednako izgubljena. Ali ovoga puta, najmanje njihovom krivicom. Ne verujete? Pustite da reč „karneval“ malo odzvoni u vašoj (indie) glavici. Ako posle nekoliko trenutaka nastavi da vam budi asocijacije na Shaun-a Ryder-a i Barbados umesto na Dead Can Dance i Belu Hamvaša, šta da vam kažem...misli vam definitivno nisu svete. Karneval su očigledno u potrazi za Zlatnim dobom. A Zlatno doba ima i svoj tačan datum - 4 AD, vreme poslednjeg velikog karnevala duše, period u kome je nezavisna pop muzika dosegla svoj najtananiji, najsofisticiraniji izraz. Ova potraga se pre svega ogleda u samom odnosu prema pop pesmi, u težnji da se otkrije njeno etersko telo, da se pređe harmonski prag nežnosti i zadobije muzička bestelesnost. Na planu konkretnih muzičkih uticaja takođe može da se uoči težnja ka „mitskom“ 4 AD vremenu, ali realizovana u jednom drugom prostoru, ispod naslaga islandskog post rock snega. Uvodni instrumental, "Zoe" i te kako govori u prilog sigurrosovkso-mumovske „tople hladnoće“, koja se polako otapa u vazdušastu "Mašine", očigledno inspirisanu Cocteau Twins-ima, da bi se sanjarenje nastavilo kroz "Oblake" i "Ljubav", pesmu koja definitivno ima potencijal pravog dreampop/shoegaze hita. Sneg orgulja i ležeći paterni sintisajzerske topline razlažu se u lake, eterične gitarske kapi, oslobađajući barokno zvučno šarenilo, iznad koga lebdi krhki, sneni vokal Une Mirković. "Jedra" nastavljaju u malo uzdržanijem tonu, da bi osećajnost povratila svoje rascvetane boje u "Sve drago" i potvrdila koliko rezignacija može da zvuči bezbrižno, pod uslovom da je interpretirana kroz Cocteau Twins diskurs ("Duhovi"). Iskušenja, nade, strahovi, dečiji snovi, gradovi zapleteni u paučinu vilinskih niti, izgužvani jastuci, beskrajne slike snova i strepnji nižu se u dreampop instrospekciji, dajući gotovo jungovsku konotaciju žanru koji je pre svega rezervisan za sanjarenje. Na kraju ("Suze") sledi sumiranje melanholije kroz predivnu, jednostavnu liniju na harmonici, i predosećanje nekog budućeg vatrometa kroz ohrabrujući refren o telima koja gore za nečiju slobodu, da bi karneval konačno utihnuo u potmulom, odlazećem outro-u ("Zastave").
Aranžmani su vrlo brižljivo, savesno urađeni (kapa dole Mariu Eteroviću i Miši Saviću), ali imam utisak da 4AD-evski napori, da pesma izgubi telesnost i zadobije prostor (pre svega u produkcijskom smislu), nisu baš do kraja urodili plodom, tako da se povremeno stiče utisak izvesne amorfnosti, nedovoljne izdefinisanosti produkcije. Ali ovo je, znajući uslove u kojima većina bendova ovde radi, samo uslovna zamerka. Ono što bi mogla da bude ozbiljnija zamerka ovom albumu je možda nedovoljan „strah od uticaja“. Na trenutke sam imao utisak da mogu tačno da kažem gde se završava islandska, a gde počinje 4 AD-evska zona uticaja, a jedna ili dve pesme su se čak približile granici čistog hommage-a. U tom smislu, bibliografija i filmografija na kraju booklet-a kao da potvrđuju da Karneval još uvek nisu razdvojili fanovsku privrženost od autorske samosvesti u sebi. Ali to je istovremeno i jako dirljivo. I pošteno. I daleko od toga da ovaj album čini lošim. Ali mene čini nestrpljivim, jer želim da vidim Karneval u punom sjaju.
