| |
Dažd - Anarhija i magija
|
15. februar 2010.
|
|
|
| |
 |
Ocena: 8/10
|
|
Izdavač:
Fuck Yoga/Kill the man who questions/Gasmask
Godina:
2009.
Format:
CD, LP Album
Trajanje:
34 mininuta / 9 pesama
|
|
 |
|
| |
Dažd su ponikli iz apokaliptične tradicije punka, tradicije koja je spojila horizontalnu sa vertikalnom borbom, socijalnu osvešćenost sa mističnim prosvetljenjem, primitivno sa utopijskim, razdvojivši zauvek ljudsko od levijatanskog.
Februara 1982. godine, Jaz Coleman, okultista-amater i frontmen benda Killing Joke, sklonio se na Island, kako bi izbegao nadolazeću Apokalipsu. Kraj sveta, bar onako kako ga je Jaz zamišljao, nikad se nije dogodio. Opet, te godine bilo je izvesnih koincidencija - desilo se i da Amebix, najapokaliptičniji među jednakima, izdaju prvi sedmoinčer baš tada - a u godinama koje dolaze punk je polako počeo da otkriva svoje tribalno, magijsko lice, kao i svog pravog neprijatelja - Civilizaciju. Izgleda da je dobri stari, paranoični Jaz smetnuo sa uma da apokalipsa i nije ništa drugo do otkrivanje vela.
Dažd su ponikli iz apokaliptične tradicije punka, tradicije koja je spojila horizontalnu sa vertikalnom borbom, socijalnu osvešćenost sa mističnim prosvetljenjem, primitivno sa utopijskim, razdvojivši zauvek ljudsko od levijatanskog. Ovaj mračni trio, koji čine Miloš Romčević (svojevremeno priređivač ezoteričnog fanzina „Mandragora“), Ivan Novaković (svojevremeno član industrial/music concrete dvojca Monoton) i Siniša „Sinister“ Stojanović (trenutno i u DžDž) nastao je pre nekoliko godina na ruševinama nekadašnjih Via combusta, benda sličnog usmerenja, uspevši da za kratko vreme ostvari neku vrstu kultnog statusa među domaćim, a i među stranim poklonicima teškog gitarskog zvuka. Posle dva split singla i jednog živog albuma, svetlost dana je, nešto pred sam kraj prošle godine, ugledao i njihov prvi studijski album. „Anarhija i magija“ zaokružuje priču najavljenu na prethodnim izdanjima - doduše ovoga puta produkcija je nešto bolja, ali zvuk je i dalje prljav i beskompromisan. Beskompromisan, ne samo u smislu agresivnosti, već i anahronosti - Dažd prže kao da se nalaze u pomenutoj 1982. godini, što im daje gotovo organski kvalitet u poređenju sa do besmisla zakomplikovanom i ispoliranom produkcijom našeg doba. Sve pršti od pankersko-metalskih retro mutacija, u širokom rasponu od Discharge-a preko Venom-a do Pentagram-a, možda najbliže hard-speed-crust sinkretizmu kasnijih Amebix. Na albumu čak postoji i nekoliko konkretnih izraza poštovanja - stonersko/sabatovski uvod simbolično nazvan „Saturndan“ i „Krvnici krvi još nisu isti“ , koju je neko, u ushićenju, već opisao kao „total Amebix worship“- ali daleko od toga da su Dažd izgubljeni u retro omažima ili obožavanju Amebix-a. Dažd prljavo i bučno pričaju sopstvenu priču, priču punu proživljenog besa, nespokojstva, zgađenosti nad dehumanizovanim i desakralizovanom svetom koji poznaje samo zakon mača i dukata. Od tegobne „Bukte mi rane krvlju zapadnog sunca“, koja svojim horskim urlicima kao da priziva Neurosis muku, preko brzih i brutalnih „Tamo dole“ ( „La bas“!) i „Nuklearni vetar“ do eulogične „Duboko, duboko pod zemljom“, sve zvuči kao jedan veliki tribalni krik koji pokušava da se probije kroz poslednje dane Civilizacije. Dažd gori u šamanskom transu, glagolji paklenim glasovima, isporučujući zvučnu sliku sveta koji eksplodira u haosu i krvi, budućnosti koju rastržu htonske sile, tame koja pršti iz pukotina oskrnavljene Zemlje. Sve u svemu, jedna mračna, uznemirujuća i vrlo besna ploča (da, vinil!), koja bi sa pravom mogla da ponese epitet apokaliptičnog punk-a.
Jaz Coleman poslednjih godina stalno priča kako će sve nestati u vatri. Ponovo je pobegao na udaljeno ostrvo na kraju sveta, ovog puta na Novi Zeland. Ali bekstva nema. Sve što nam ostaje je nada, da će posle vatre doći blagi, životvorni dažd.
nikola uroŠeviĆ |
|
|
|
