| |
Refract Festival
Caribou
KC GRAD
24. jun 2010.
|
26. jun 2010.
|
|
|
| |
 |
|
| |
Energija koncerta koju sam osetila u Beogradu bila je mnogo intenzivnija i prisnija od one u Otavi. Da me ne razumete pogrešno, publika u Otavi se zabavljala i plesala, ali možda zato što je prošlo više vremena od kada je izdat album Swim ili zato što ovde Caribou predstavljaju internacionalni (a ne domaći) bend – publika u Beogradu je pokazivala neverovatno oduševljenje na početku svake pesme.
Dan Snaith, kanadski muzičar i osnivač projekta Caribou, poreklom je iz Toronta. Susreti sa različitim internacinalnim muzičarima sigurno predstavljaju jedan od najznačajnihij uticaja na njegov električni i stalno promenljivi muzički stil sa dve inkarnacije, Manitoba i sada Caribou.
Trenutno živi u Londonu gde je veći deo 2009. godine proveo radeći kao DJ. U intervjuu sa kanadskim art kolumnistom broj 1. Jian Ghomeshi, Dan je objasnio da je njegov prelazak na “jači” elektro muzički stil na albumu Swim iz 2010. bio inspirisan energijom i životnom radošću koju je osetio dok se kretao po klubovima. Veoma često koristio je svoje DJ-ing gigs kao osnovu za testiranje novih pesama za album Swim na kojem je u to vreme radio i "merio" reakcije publike.
Na pitanje da li je deset godine na muzičkoj sceni doprinelo da oseća manji ili veći pritisak (posebno od kada je osvojio najznačajniju kanadsku nezavisnu nagradu za muziku – Polaris prize – 2008.) rekao je da mu je iskustvo donelo više samopouzdanja a manje razmišljanja o tome šta očekuje od sebe. Do sada se već dokazao a sada je vreme da se malo zabavlja! Ovo je i pokazao svojom inzvanrednom upotrebom vokala na Swim-u, više nego ikada ranije, bez obzira koliko je samouveren što se tiče pevanja bio i ranije.
Caribou je njegov solo projekat iz studija, ali uživo videćete ga kako bez greške, zajedno sa ostalim muzičarima, dodaje dinamiku neophodnu da se dobije tako dobro snimljen materijal. Naravno, više volim živi zvuk jer tako zaista možeš shvatiti svu kompleksnost snimka i videti svakog muzičara sa instrumentom u akciji. Gledanje Caribou uživo bilo mi je posebno zanimljivo jer sam mogla samo da zamislim koliko vremena i napora je bilo potrebno da se uskladi ono što svaki pojedini član radi da bi se postigla jedinstvena kompleksnost albuma. Bubnjevi su zaista impresivni i pre nego što toga i postanete svesni vaše telo počinje da se prepušta ritmu muzike.
Energija koncerta koju sam osetila u Beogradu bila je mnogo intenzivnija i prisnija od one u Otavi. Da me ne razumete pogrešno, publika u Otavi se zabavljala i plesala, ali možda zato što je prošlo više vremena od kada je izdat album Swim ili zato što ovde Caribou predstavljaju internacionalni (a ne domaći) bend – publika u Beogradu je pokazivala neverovatno oduševljenje na početku svake pesme.
Set listu je činila kombinacija pesama sa albuma Swim, Andorra i The Milk Of Human Kindness koje su odsvirane punom snagom. Grubo poređenje njihove energije živog nastupa moglo bi biti sa grupama kao što su LCD Soundsystem i Hot Chip pomešano sa onim što radi Minus the Bear prelivajući to sve sa sirovim zvučnim zidom i melodičnim vodjstvom vidjenim na nekim stvarima Broken Social Scene. Najbolje izvođene numere su bile većinom sa Swim-a. Sampleri, lupovi i delay pedals uz živu sirovost “stvarnih” instrumenata učinila je ovo klupsko iskustvo mnogo interesantnijim od slušanja DJ-a. Bas je bio neverovatan i energičan.
Caribou je koncert je otvorio sa "Leave House". Publika je posebno oduševljeno primila "Jamelija", jedan od mojih favorita sa albuma Swim, kao i "Sun". Uz zvuke pesme "Melody Day" mogla sam samo da plešem sa prijateljima i ostalim ljudima oko sebe koje ne poznajem. U pozadini je bio odličan video materijal za koji su koristili radove Jason Evansa. Na prve taktove njihovog hita "Odessa" publika je poludela!
Energični ritam je bio hipnotizirajući kao i u Kanadi. Caribou su bez mane! Sve u svemu nisam mogla da verujem koliko ljudi ovde je odušeljeno njihovom muzikom!
To me je učinilo ponosnom kao kanadskog muzičara rodjenog u Beogradu (myspace.com/ennuieband) a bila sam i impresoinirana činjenicom kako je svet ponekad mali, jer jezik muzike je zaista internacionalan.
tekst - Ivana borojević
fotografije - Nebojša mićković
|
|
|
|
