Secret Chiefs 3/FAT 32/Congs for Brums
Living Room
09. maj 2010.
17. maj 2010.
Zahvaljujući dobroj volji ljudi iz Livingroom-a SKC-a i Pop Depresije, prošle nedelje imali smo priliku da prisustvujemo fantastičnom koncertu Secret Chiefs 3, zajedno sa ništa manje interesantnim FAT32 i Congs for Brums.
Ovakav poduhvat, teško da je bio finansijski isplativ (jedva da je bilo 90 ljudi), ali u svakom drugom smislu - ovo je bio jedan od najboljih koncerata koje je Beograd video u proteklih nekoliko godina.Secret Chiefs 3 postoje još od sredine 90-ih i trenutno predstavljaju jedan od najzanimljivijih koncertnih (izrazito eklektičan zvuk, koji varira od death metal-a, preko surf rock-a i moderne elektronike do bliskoistočne i dalekoistočne tradicionalne muzike, sa sve egzotičnim instrumentima poput (električnog) saza i esraj-a) i subkulturnih fenomena (izrazito širok spektar filozofskih/duhovnih interesovanja netipičnih za „rokenrol”, koji ide od „lepe književnosti” Phillip-a K.Dick-a i Borhesa, anarhomisticizma Hakim-a Bey-a, preko apologije tradicije Guenon-a i Corbin-a, do neoplatoničara, autentične islamske i pravoslavne metafizike). Njihova ovogodišnja evropska turneja, zajedno sa FAT32 i Congs for Brums, imala je naglasak na Istočnu Evropu, tako da su obišli i veći deo mesta u regionu, a ako je sudeći po onome što se te večeri odigralo u Beogradu, ovo je bio „to die for” događaj.
Sam koncert nije mnogo kasnio. Već nešto malo posle pola jedanaest na binu je izašao Ches Smith, čovek koji ima pozamašnu sviračku biografiju iza sebe (između ostalih sarađivao je sa Marc-om Ribot-om, Xiu Xiu,Carla-om Bozhulich, Fred-om Frith-om, Jandek-om, John-om Zorn-om, Rez-om Mesinai-em), a trenutno je i bubnjar Secret Chiefs-a na evropskoj turneji. Njegov solo projekat, Cong for Brums, pre svega se bavi autentičnim jezikom bubnjeva, verovatnoćom perkusijskog narativa i istraživanjem krajnjih područja ekspresivnosti ritma.
U tom smislu polusatni nastup Congs for Brums, kretao se u rasponu od „kabuki” uvoda do asimetričnih udaračkih apstrakcija, potpomognutih semplerom i sintisajzerom. Na momente sveden i repetativan, na momente razuzdan i neuhvatljiv, Ches Smith je uspeo da nam isporuči interesantnu zvučnu sliku, koja je možda bila isuviše hermetična za publiku, očigledno nestrpljivu da čuje nešto manje kontemplativno.
Posle Congs for Brums, sva pažnja je bila usmerena na prostor ispred bine, u kom je stajala oprema nameštena za nastup FAT32 (bubnjevi, nekoliko sintova i mnogo pedala). Ovaj francuski math-synth-noise (ili preciznije anti-math!) dvojac koga čine Tony (bubnjevi) i John (sve ostalo) predstavljao je izuzetno prijatno iznenađenje za sve prisutne. Njihov četrdesetominutni nastup, koji se sastojao iz dva duža komada, delovao je poput nekakvog brutalnog, užasno preciznog mozaika, sastavljenog od delića visookoorganizovanog haosa.
Jazzoidna agresija i cartoonoidna domišljatost, suluda jurnjava po dirkama i nervozno cupkanje u mestu, nagli prelazi i nemogući skokovi, manijakalna trka zvukova i zakucavanje klastera, eksplozija distorzije i histerija semplova, vađenje duše na pamuk sintovima i prebijanje bubnja na mrtvo ime - a sve to uz obilje spontanosti i duhovitosti, kao da je u pitanju neka improvizovana dadaistička predstava, a ne izvođenje izuzetno kompleksnih i svirački zahtevnih kompozicija. Njihov zvuk budi asocijacije na Ruins, Boredoms, Naked City, možda najviše na kalifornijske Hella - ali FAT32 su pre svega svoji, do srži posvećeni tome što rade, što je mogla da oseti i publika koja ih je zasluženo nagradila gromoglasnim odobravanjem. Sve u svemu sjajan nastup, mnogo više od pukog zagrevanja za glavni bend.
Posle nekih petnaest minuta, koliko je trajalo uklanjanje glomazne opreme FAT 32, na binu, svi do jednog u crnim rizama sa kapuljačama, izlaze Secret Chiefs 3. Koncert započinju sa furioznom, surferskom „Waves of Blood“, da bi se posle iste Trey Spruance latio električnog saza i zajedno sa ostatkom benda, u eksploziji pitagorejske perfekcije, pokazao sve blistavilo ishraqi emanacije („The 15“, „Fast“). Zatim je sledila lamentoidna „Sophia’s theme“ u surf verziji, za vreme koje se u prvom redu, tik ispred benda, obrela neka devojčica od 8-9 godina, i taj zbunjujući detalj kao da je davao nekakvu simboličku i empatijsku težinu čitavom trenutku. Iz lamenta nad Agapia-om, uleteli suu mračnu, apokaliptičnu „Halloween“ (iz istoimenog Carpenter- ovog filma), da bi nam ponovo nagovestili kako nije sve izgubljeno, kroz uranski vihor u obliku „The 4“. Negde u prvom delu (koncert se sastojao iz dva seta od po sat vremena ) sviraju i novu, fantastičnu „Tistriya“, a dalje, u toku večeri, bilo je još nekoliko novih, nepoznatih stvari (skoro sve sa naglašenim bliskoistočnim uticajima), verovatno sa dugo očekivanog „Book of Souls, Folio One“, koji bi konačno trebao da se pojavi na jesen.
Zvuk je maltene perfektan (iako se Olivia, devojka zadužena za zvučni inženjering benda žalila da joj je ovo jedna od lošijih večeri!), a bend je nikad kompaktniji u svojoj ekstatičko-kontemplativnoj dualnosti: dok Ches Smith isteruje demone iz bubnja, Trey Spruance i violinista Timb Harris (takođe i u Estradasphere) skoro da su nekoj vrsti svete obuzetosti, dodatno potcrtavajući snagu muzike svojim ekstatičnim pokretima, dok sa leve i desne strane isijava zen mirnoća Jai Yang Kim-a i Toby-a Driver-a (Kayo Dot, Maudlin of the Well).
U drugom delu sviraju plesnu „Labyrinth of Light“, da bi za njom usledile mračna i brza „Dolorous stroke“ , rastrzana „Vajra“, spora i pijana „Ship of fools“, a jedan od vrhunaca koncerata, pored obrade Gold-ovog „Exodus“-a, bilo je spektakularno izvođenje epske pripovesti o borbi za Centar Bića, „Combat for the Angel“. U stvari, u slučaju ovog koncerta možda je malo nepravedno govoriti o nečemu poput vrhunca, jer sve vreme sam imao sam utisak da i sam bend crpe energiju iz jednog ovakvog Centra i poput barake, velikodušno je umnožava deleći svoje Srce sa publikom. A sama publika, iako malobrojna, bila je fenomenalna. Ne pamtim kad sam poslednji put na koncertu osetio tako opuštenu i familijarnu atmosferu, koja istovremeno odiše svečanošću i punim poštovanjem za bend (između pesama, za vreme nešto dužih pauza, dok je Trey menjao instrumente, u publici skoro da je bila potpuna tišina). Poslednja stvar je bila čini mi se desetominutna, razbijačka „Brazen Serpent“ da bi na bis, na radost publike izveli „Renunciation“ i „The 3“.
Gotovo da je nemoguće opisati rečima integritet i punoću koju bend emituje sa bine. A opet, van nje, SC3 su divna i jednostavna ljudska bića, u šta je većina posetilaca mogla i sama da se uveri te večeri.
U vremenu u kome živimo, upoznati ljude sa tolikim srcem, prava je dragocenost.
