| |
Metallica
World Magnetic Tour
Hipodrom,
Zagreb
16. maj 2010.
|
19. maj 2010.
|
|
|
| |
 |
|
| |
Kada sam u nedelju uveče navukla crvenu kabanicu na sebe na parkingu pored zagrebačkog Hipodroma, stojeći u ogromnoj bari koju su gomile ljudi preskakale sa koncentrisanim entuzijazmom, zaista sam se zapitala šta mi je sve to, do đavola, trebalo.
Heavy metal/thrash nije baš blizu mojih omiljenih žanrova, vreme je bilo katastrofalno, a najbolje vreme Metallice je definitivno iza njih. Glavni motiv je velkim delom ležao u sećanju na odličan beogradski koncert iz 2004., a svakako je svog udela imalo i sentimentalno putovanje u prethodne decenije kada smo upijali svakojaku muziku koja nas je, nesvesne toga, formirala, da bi postala temeljni deo našeg ukupnog muzičkog iskustva. Dakle, zagrebačka avantura je mogla da počne, uz najgoru zamislivu moguću, ali ne scensku, scenografiju.
Jedan od rodonačelnika pomenutog metal pravca, odavno su nadrasli njegove okvire i postali deo mainstreama, eksplodiravši u orbiti najvećih sa ultrakomercijalnim i žestoko osporavanim Crnim albumom. Zato su se pre toga, sa Kill ‘Em All, Ride the Lightning i Muster of Puppets, tokom osamdesetih, učvrstili na mestu lidera mitske metal četvorke koju su činili sa grupama Slayer, Antrax i Megadeth.
Desetine hiljada ljudi u kabanicama, dobro umazani blatom, već su oko 20 sati bili više nego spremni za glavni događaj, dok su High on Fire pokušavali ono što pokušava svaka predgrupa, a uglavnom ne uspeva – da podigne uzbuđenje i stvori atmosferu. Mlako dočekani, mlako ispraćeni, jer su Zagrepčani čekali ovaj koncert, izgleda, predugo. Uobičajena ikonografija viđena na metal koncertima je, pod naletima jakni i kabanica, i sveopšteg sivila, na žalost, izostala. Previše pogleda je bilo uprto ka nebu, koje se ne, nije smilovalo, kiša je uporno i jako padala.
Nešto posle 21, konačno su se svetla pogasila, i na ogromnim video bimovima bljesnuo je dobro poznati intro – "Ecstasy of Gold" (film Dobar, loš, zao), a onda je usledila "Creeping Death". Hipodrom je momentalno eksplodirao. Usledila je "For Whom the Bell Tolls". Odmah je jasno da je u pitanju “greatest hits” varijanta kada je u pitanju izbor pesama. Teško je opisati kako svira i zvuči ovakav bend, pomalo je i suvišno – možda je samo pitanje trenutne inspiracije ko će pomalo „iskočiti“ iz jedne takve usvirane i talentovane četvorke – možda je to ovog puta bio Kirk Hammet, moj omiljeni član benda, koji je napisao verovatno najsuvislije i najbolje solaže u metalu, za ovu priliku našminkan, pomalo podsećajući na Johnny Depp-a iz "Pirata sa Kariba". Slede "Fuel" i "Ride the Lightning", da bi prešli na pesme s poslednjeg albuma, Death Magnetic, od kojih "The Day That Never Comes" najbolje zvuči. I dalje je hladno, kiša ne prestaje, a nedostatak ovakvog prostora – slaba međusobna komunikacija i nepreglednost publike, najviše dolaze do izražaja. Čini se da je bend ipak pomalo zatečen jezivim vremenom, čini se da im kiša pada po prstima, jedini zaštićeni je Lars koji uobičajeno skače između pesama, pozdravlja publiku, ne dozvoljavajući da se zaboravi ko je “gazda”.
Na Hipodromu, efekti su svedeni na ogromne video bimove i malo pirotehnike. Ređaju se "Sad But True", "One", "Master of Puppets", "Battery", "Nothing Else Matters" i "Enter Sandman", da bi tako bio završen regularan deo dvosatnog koncerta. Za bis – "Am I Evil", "Hit the Lights" i "Seek and Destroy". Sve ove metal himne nepogrešivo pogađaju gde treba, neke od njih su za mnoge - larger than life.
Ono što se čini kao trenutna najveća vrlina benda je – smirenost. Kao da je vreme haosa, sukoba, gubljenja kompasa tokom devedesetih, koji su kulminirali u nesrećnom dokumentarcu Some Kind of Monster, nazovi pokušaju autopsihoterapije, konačno završeno. Nakon toga, Metallica je dala sve od sebe da se vrati – sebi. Album St. Anger je bio prva stanica na tom putu, samo delimično uspešna, ali čini se kao da su sa Death Magnetic došli na stabilno tle. Konačno su zrelost i iskustvo zamenili infantilnost, sujete i poroke. Zato zvuče sigurno, rasterećeno, opušteno. Zadovoljni što sviraju, zadovoljni zato što su preživeli.
Na izlazu sam bacila kabanicu. Volela bih da vidim Metallicu i treći put.
Set-lista:
Ecstasy of Gold (intro)
Creeping Death
For Whom the Bell Tolls
Fuel
Ride the Lightning
Fade to Black
That Was Just Your Life
The End of the Line
The Day That Never Comes
Sad But True
Broken, Beat And Scarred
One
Master of Puppets
Battery
Nothing Else Matters
Enter Sandman
-bis-
Am I Evil (cover Diamond Head)
Hit The Lights
Seek & Destroy
tekst i fotografija - biljana buljugić
|
|
|
|
