| |
Mariza
Sava Centar
10. april 2010.
Organizator - Long Play
|
11. april 2010.
|
|
|
| |
 |
|
| |
Uvod je lagan, pomalo spor, ali vas sigurno uvodi u svet lisabonskih kafea i taverni, imate utisak da osećate miris mora, ali, što je važnije, uvodi vas u svet u kome možete da osetite fado i šta on predstavlja – muziku ostavljenih, odbačenih, nesrećnih i izgubljenih.
Fenomen Marizine popularnosti u Srbiji, umetnice koja nam je otkrila fado, je još jedna u nizu neobičnih pojava koje su moguće u mračnom balkanskom melting potu u kome će istovremeno biti obožavani i voljeni sasvim različiti i suprotni senzibiliteti i sistemi vrednosti. I dok će se većina klanjati svojim malim grotesknim bogovima nakazne "pop" kulture koja je postala definitivni mainstream, naći će se, volšebno, mesta i za sasvim neočekivane, male, i vrlo zanimljive umetnike. Uostalom, zar to nije tako na ovim prostorima oduvek?
Mariza je jedna od takvih pojava – za šta je definitivni dokaz njen četvrti nastup u pet godina u Beogradu. Sava Centar bio je prepun u subotu uveče, mnogo ljudi, različitih godina, stajalo je sa strane, sedelo na stepenicama… Lepo smeštena na pomoćnom sedištu XV reda, pitala sam se šta me uopšte čeka, jer do sada nisam bila ni na jednom beogradskom Marizinom koncertu, fado mi je jednako dalek kao, recimo, ukrajinski folk. Jedino što me je pomalo uputilo u tematiku bio je njen koncert koji sam pre izvesnog vremena odgledala na jednoj lokalnoj televiziji. I tada me fado zaintrigirao, kao i plavokosa pevačica koja je pre izgledala kao da je upravo došla sa probe punk rock benda (a ispostavilo se da je zaista tako započela svoju karijeru!), nego kao izvodjač portugalske tradicionalne muzike. Što me je, priznajem, prvenstveno i privuklo, jer, iz prve, fado mi je delovao kako neka vrsta pandana našoj starogradskoj muzici kojoj nisam baš posebno naklonjena. Ali, fado mi je zazvučao i vrlo iskreno, emotivno, nežno, tužno, duboko…Dodirnuo me je, i to je bilo dovoljno da odem da čujem Marizu, sve sa strahom od blazirane beogradske savacentarske publike, i možda malog otpora od nečeg sasvim novog. Dvočasovni Marizin nastup, uz odredjene ograde i blage primedbe, ipak je otklonio veći deo mojih sumnji.
Praćena sa tri akustične gitare, klavirom i odličnim bubnjarom, Mariza pokreće ne samo moćnim i čvrstim glasom, već i svojom nesumnjivom scenskom sigurnošću, harizmom i odličnom, pozitivnom manipulacijom publikom. Komunikativna, odmerena, duhovita, ona čini da imate utisak da ste je već milion puta čuli i videli. Uvod je lagan, pomalo spor, ali vas sigurno uvodi u svet lisabonskih kafea i taverni, imate utisak da osećate miris mora, ali, što je važnije, uvodi vas u svet u kome možete da osetite fado i šta on predstavlja – muziku ostavljenih, odbačenih, nesrećnih i izgubljenih. To je mesto tuge. I kad nakon frenetičnog aplauza i dobacivanja iz publike mislite kako će vas Mariza satrti u narednoj pesmi, svojom duhovitošću ona pravi finu ravnotežu izmedju svih emocija koje je izvukla iz vas, a da je ni reč niste razumeli, i tog mesta gde vas je odvela svojim glasom. Tempo konceta lagano raste, podiže se do usijanja uz pravi, dramatični fado "Primavera" i veselu "Rosa Brancu" koja je toliko fascinantna da će je izvesti i na bis. Prateći muzičari, slaba je reč odlični, dobijaju svojih pet minuta u izvanrednim solo nastupima, gitaristi za vreme "Gittarade", a šou svima krade odlični bubnjar koji osvaja publiku, potpuno.
Umetnica koja je do sada snimila 4 studijska albuma, a poslednji Terra je bio nominovan i za latinski Grammy u kategoriji najboljeg folk albuma i najboljeg producenta (producent je čuveni Javier Limon), čini se da je neobično odana Beogradu i ljudima koji je ovde vole i slušaju. U nekoliko navrata, zahvalila se na neverovatnoj podršci i poštovanju koje ona i njena muzika uvek dobiju u Srbiji, i uprkos sladunjavosti takve izjave, delovalo je kao da to zaista misli. Inače, Mariza je puno pričala sa publikom, trudila se da nas nauči po neku reč portugalskog, ali i ona je probala da upamti, recimo, srpsku reč "suknja", što je naziv za jedan ritam portugalske tradicionalne muzike.
Dok je Mariza pevala svoj fado, u elegantnoj crnoj haljini, plovili smo nebom iznad Lisabona i njegovih krovova, natopljenim setom ostavljenih ljubavnika i izneverenih očekivanja, neostvarenih snova i uzaludnih nada. Svoje prvo finale koncert je imao sa pesmom "O gente de minha terra" (Ljudi moje zemlje), kada se Mariza rukovala sa celim prvom redom, a definitivni kraj je dobio sa fascinantnim tradicionalnim fadom koji je izvela uz pratnju dvojice gitarista i bez mikrofona, pokušavši da prenese atmosferu običnog lisabonskog kafea u kome možete slušati lokalni tradicionalni bend uz čašu crnog vina.
Publika je mogla još, možda je mogla i Mariza…Nakon odličnog koncerta, ostalo je pitanje, da li smo izgubili kontakt sa sopstvenim emocijama, u trci svakodnevnog preživljavanja, i onda injekcija nečeg jednostavnog, lepog, možda i pomalo jeftinog, deluje kako osvežavajući dašak vetra sa Atlantika u kome nalazimo sopstveni izgubljeni emotivni naboj…Kako god da to okarakterišemo, bivša punk rock pevačica koja je sebe našla u portugalskom folku, učinila je da na par sati osetimo kako postoji svet van rialityja, vesti i crnih hronika. Spojila nas je sa izgubljenim delićima sopstvene emotivnosti. Retka sposobnost.
Fotografije sa koncerta
tekst - biljana buljugiĆ
fotografije - nebojŠa mićkoviĆ
|
|
|
|
