| |
Rammstein
Beogradska Arena
20. mart 2010.
|
22. mart 2010.
|
|
|
| |
 |
|
| |
Želela sam da gledam Rammstein godinama. Godinama. I to se konačno desilo. Sve ono sto sam očekivala, dobila sam. Performans, dramu, pozorište, kataklizmu, sa pravom dozom (samo) ironije, uigranu i nepogresivu sviračku mašinu najvećeg industrial benda. Dakle, moćno, jedinstveno, mračno, sjajno.
Od subote ujutru gradom su šetali fanovi u Rammstein majicama, od bubuljičavih tinejdžera do sredovečnih proćelavih metalaca, iz raznih okolnih zemalja i unutrašnjosti Srbije, što je nagoveštavalo da će se koncert pretvoriti u omanji regionalni skup, sigurno uspešniji od onog na brdu kod Kranja. Mogli smo na trenutak da zaboravimo na neprijatnosti sa raznim ocvalim i zaboravljenim zvezdama, koje nas saleću poslednjih godina, igrajući na kartu nostalgije i žudnje siromašne južnoevropske zemlje za bilo kakvim koncertima koji bi mogli izgledati važno.
Arena je već pre 20 sati izgledala kao grotlo koje će usisati u sebe sve Srbe i strance koji su došli. Smestili smo se na tribine i posmatrali reku ljudi koja je i dalje nemilosrdno grabila kroz ulaz partera, da bi se u jednom trenutku zapitali da li, će, hm, sve to bezbedonosno biti u redu. Na sreću, jeste. Bugarska, rumunska, moldavska (?!) zastava …
Ljudi se tiskaju, nepodnošljiva vrućina…
Tačno u 20:00 izlazi predgrupa – Combichist, koji su poprilično jednoličan industrial/aggrotech band, mlak uvod u ono što treba da bude main event. Sve vreme se stiče utisak da je važnija forma od suštine – pompezan, dramatičan nastup, svirka korektna, ali… polusatna svirka je bila sasvim dovoljna. Ovakvih ima na tone.
Odmorili smo se pola sata, konstatovali da je Arena dupke puna…TAČNO u 21:00 svetla su se pogasila, hiljade mobilnih telefona je zasvetlelo u mraku, urlik mase je probio bubne opne.
Till Lindemann probija crno platno ispred sebe, gitaristi kopaju prolaz, počinju sa "Rammlied", nastavljaju sa "Bückastabü" i "Waidmanns Heil" (sa poslednjeg albuma Liebe ist für alle da). Publika je još uvek mirna, pesme s novog albuma (koji predstavlja, stiče se utisak, predah dok bend eventualno ne reši šta će dalje) su pomalo ignorisane. Istovremeno, zastaje dah od pametno i efektno korišćene pirotehnike, plamena i dima koji dolazi sa stage-a koji je dizajniran u apokaliptičnom stilu postkomunističkog doba. Bend svira perfektno, kao mašina,…Sledi "Keine Lust", publika je odlično prihvata. Shvatamo da prisustvujemo koncertu sa verovatno najboljom produkcijom ikada viđenom na ovim prostorima (izuzimamo iz konkurencije koncertne mastodonte – to je neka druga priča). Till ubacuje klavijaturistu Chistiana u metalnu kadu, staje na postolje koje se diže i sa visine od oko 15 metara zasipa ga "žarom", a ovaj izlazi iz kade u svetlucavom odelu i vraća se za svoju pokretnu traku na kojoj non stop hoda svirajući. Slede "Weisses Fleisch", "Feuer Frei!", "Fruhling In Paris", "Ich Tu dir Weh", "Du Riechst So Gut"…
U nastupu Rammsteina, kao i uvek, smešani su elementi klasičnog pozorišta, brutalno egzekutirane muzičke izvedbe i spektakularnog performansa. Poznati po inteligentnoj medijskoj manipulaciji sveomraženim simbolima kojih se fin, pošten svet gnuša (koketiranje sa fašizmom, seksualnim perverzijama, nasiljem), koji su ih "koštali" I cenzure, i koji su samo uvećali kontroverzu oko njih ali i popularnost, za mnoge su oni "previše" da bi pak, za mnoge druge bili "premalo". Malograđani ih se groze, intelektualni snobovi ih preziru. Ali, sve je to u Areni palo u vodu.
Tokom pesme "Benzin" Till je teatralno "zapalio" jednog tehničara, tokom " Pussy" iz topa zalivao prve redove belom penom sa jasnom asocijacijom na spermu, dok se hiljade raznobojnih šljokica rasulo Arenom. Teatralnost, savršena koreografija, performans doveden do savršenstva u muzičkom i produkcionom smislu, svoje veliko finale dobilo je tokom himne "Du Hast", kada je velika vatrena lopta ispaljena iz "samostrela" ka stubu na sredini sale i vratila se u vidu dve vatrene munje koje su zapalile svod iznad bine…Breathtaking, indeed!
Za bis su ostavljene "Haifisch", "Sonne", "Ich Will", gumeni čamac plovio je na rukama publike, noseći tehničara koji je razvio srpsku zastavu, a za drugi, i poslednji, "Engel", i Till sa ogromnim gorućim krilima…
Arena je gorela sat i 50 minuta, oduševljena publika bila je potpuno u funkciji ovakvog događaja. Rammstein su na kraju klekli ispred onih koje su pokorili, da bi otišli bez reči, neuprljani besmislenom snishodljivošću.
Dobili smo fantastičan koncertni događaj, neviđenu adrenalinsku injekciju, i ono što je najvažnije - čistu zabavu.
tekst i fotografije - biljana buljugić
|
|
|
| |
|
|
01 Intro
02 Rammlied
03 Bückstabü
04 Waidmanns Heil
05 Keine Lust
06 Weisses Fleisch
07 Feuer Frei!
08 Wiener Blut
09 Frühling In Paris
10 Ich Tu Dir Weh
11 Du Riechst So Gut
12 Benzin
13 Links 2-3-4
14 Du Hast
15 Pussy
16 (fade-out)
bis:
01 (fade-in)
02 Sonne
03 Haifisch
04 Ich Will
05 Engel
|
| |
|
|
|
