| |
Majke
SKC, Beograd
09. jun 2012.
|
10. jun 2012.
|
|
|
| |
 |
|
| |
Kada smo sinoć oko ponoći izašli iz grotla SKC-a, u kome je ko zna čijom neshvatljivom odlukom održan koncert MAJKI, umesto u regularno najavljenoj bašti, potpuno mokra, premorena, skuvana, pogledala sam u mirno beogradsko veče, koje je izgledalo tako obično, bezlično. A sve se promenilo.
Veliki koncerti, veliki ne po broju ljudi koji su ih čuli, imaju tu prelepu moć da te promene zauvek, da ostave svoj sjajni pečat koji sija, koji te učine drugačijim, boljim, plemenitijim. Takav je bio koncert Majki sinoć. Iako je neko doneo potpuno neverovatnu odluku da se koncert preseli u Dvoranu, i time se svojski potrudio da upropasti i bendu i ljudima doživljaj, kao i uvek, na ovim prostorima, naučeni da se izdignemo iz banalnosti situacije i na 50 stepeni pokušali smo da uživamo. A Bare i Majke su odsvirali svoja, skoro 2 sata, i pokazali zašto je rock 'n' roll divna stvar, jednostavna umetnost koja govori o nekim potpuno zaboravljenim kategorijama: slobodi, autentičnosti, ljubavi.
Pred pristojno popunjenom dvoranom, očigledno iskrenih ljubitelja, počelo je "Depresijom", ličnom, ispovedničkom himnom, a usledile su "Iz sve snage", "89.-ta", "Krvarim od dosade", "Rođen u blatu", "Krvarim od dosade"...Nova postava funkcioniše odlično, a Bare izgleda bolje nego što bi se moglo očekivati, srećom. Ne znam da li su i sami iznenađeni priličnim uspehom novog albuma Teške boje, koji je dobio čak 6 nagrada PORIN u Hrvatskoj, uključujući i one za hit godine i rock album. Kako god njemu lično izgledala crno situacija u domovini, izgleda da susedi umeju više da cene i prepoznaju veliku i važnu ploču, i propisno nagrade takvo delo. U zemlji koja je utonula u bezvoljnost i vladavinu mediokriteta, ovde se to čini mogućim kao nedostignuti san o tome, da recimo, novi predsednik progovori korektni engleski.
Teške boje su neverovatno dobar album, prava, punokrvna rock ploča koja je tako lako izrazila na savremen način dragoceno nasleđe na kome su ovi muzičari svakako odrasli, upili u sebe i onda izbacili napolje, lako, jednostavno, odličnim pesmama koje će preživeti razna sranja i postati standardi. Za vrlo kratko vreme to već jesu. I zato smo sinoć čuli "Moja ljubav je", "Ona", "Povedi me", "Depresiju", "Teške boje". Bare je možda uspeo da pobedi sebe, i poput Isusa od krvi i mesa, vodio je ljude u sve ponore i tamu, svetlost i sjaj svojih pesama. Puštao ih je da pevaju, a činilo se da se mnogi čiste od svakodnevnice u ovim retkim trenucima kada te neko pušta da budeš emotivan, iskren i svoj. Dve gitare - na potpunom tragu Keitha Richardsa, čvrsta ritam sekcija, pametne, umerene, klavijature i Baretov oštećeni, ali neverovatni vokal su nas odveli na neko bolje mesto. Ponos, sloboda, borba, ljubav kroz blues sa Mississippija, mračne ulice New Orleansa, autoputeve Amerike.
Možda je prosek godina bio 40, možda rock’ n 'roll polako umire, ali sinoć nas to savršeno nije interesovalo. Mogli smo da budemo ono što smo.
tekst - Biljana Buljugić
foto - nM
|
|
|
|
