| |
Mesta
Izmena vremena
Biblioteka grada Beograda, Rimska dvorana
20. Novembar 2009.
|
21. novembar 2009.
|
|
|
| |
 |
|
| |
Prošlog petka u Rimskoj dvorani Biblioteke grada imao sam prilike da prisustvujem jednoj koncertnoj retkosti. U pitanju je bio zajednički nastup Mesta, dueta koji čine Senka i Borislav, bubnjar novosadskog benda Emanuil, i Izmene vremena, kantautorskog projekta Nikole Neškovića. Iako su oba benda prošle godine izdala svoje prvence za hrvatski Brlog records, nisu se nešto preterano koncertno eksponirali, tako da je ovo bila idealna prilika (da ne kažem idealno mesto i vreme) da ih vidim uživo.
Ozvučenje je, kao i rasveta, bilo najminimalnije moguće (sve što sam uspeo da primetim bili su jedno omanje Behringer-ovo gitarsko pojačalo i mikrofon), ali zato su zvuk, kao i celokupan ugođaj bili savršeni, taman kako treba, da se uživa u muzici. Publika - nekih tridesetak ljudi, uglavnom mlađih, ali i nekoliko postarijih, pretpostavljam redovnih posetilaca dešavanja koja se tiču kulturnih ustanova ovakvog tipa. Otprilike u osam i deset na improvizovanu binu su izašla Mesta. Pesme Mesta su poput nekih predivnih komada tišine.
 |
Naravno, to nije ona tišina koja može da stane u četiri minuta i trideset tri sekunde.
To je tišina koja pretpostavlja izmenu vremena, njegov obećani preobražaj u reč, večnost i trideset i tri godine. Opet, daleko od toga da su Mesta opterećena metafizikom - večnost u njihovom slučaju ne predstavlja nekakvu pompeznu teološku apstrakciju, već skriveni prostor srca. U zvuku se osećaju američki, pre svega slowcore i post rock uticaji, i u tom smislu njihov manirizam možda najviše podseća na Low - tačnije na Low u najtišim i najranjivijim trenucima.Sa druge strane, ovaj manirizam je intrepretiran kroz jedan singer/songwriter obrazac, koji zadire u jevanđeoski prostor alt country poetike (David Eugene Edwards) |
| |
|
Sve vreme, Senka i Borislav su bili statični, ali je dinamika koju su isijavali bila odlično izbalansirana, što nije baš lako, pogotovo sa koncertima ovakvog tipa. Iako sveden na gitaru i dvoglasje, njihov 45-o minutni nastup je tekao u savršenom sledu od početka do kraja, bez ikakvih padova. Započeli su sa nekoliko izvanrednih novih stvari („Lice tvoje tražim“, „Tvoj glas“), da bi nastavili sa starim „Mesta“ i „Platina“, a svoj kontemplativno-katarzični vrhunac doživeli kroz „Devetu pesmu“, „Očevo sijanje“ i „Jaka kao smrt je ljubav“. Nakon toga sledio je zaključak u vidu obećane, dvostruke reči: „Svet se kaže šuma“ (u pitanju je obrada Izmene vremena, naslovljena po knjizi Ursula-e Le Guin) i „Ovde je uvek negde drugde“ (inspirisana citatom Andre Gide-a).
Posle Mesta na binu je izašao Nikola, mladi kantautor koji nastupa pod imenom Izmena vremena. Dok Borislav i Senka tragaju za skrivenim, unutrašnjim mestima ljubavi, Nikola je okrenut njenim svakodnevnim ispoljavanjima. Za njega muzika pre svega predstavlja radost deljenja, obeležje ljudskosti, ispruženu ruku ka drugim ljudima, osećanje koje je daleko od melanholičnog sveta sebičluka, tako tipičnog za pesmopisanje našeg doba.
Prvo što pada u uho u vezi sa Izmenom vremena je dobro svladana kantautorska lekcija, koja je očigledno našla podsticaj kako u američkim (Tim Buckley, Neil Young, Bob Dylan, Josh T. Pearson, Bonnie Prince Billy) tako i u uzorima sa ovih prostora (Darko Rundek, Zoran Predin, Arsen Dedić).
Skoro ceo Nikolin repertoar se sastojao od novih pesama. Prvu, „Reka čuda“ odsvirao je na pijaninu koji je do tog trenutka stajao netaknut u uglu Rimske dvorane, uz spontano izvinjenje „da nije baš planirao da svira ovu pesmu na klaviru, ali kad je već tu“. Dva akorda i mnogo topline, da bi zatim usledile „Ni iz čega život“, melanholično-protestna „Deca sunca“ i predivna „Ljubavi“, jedina pesma na celom koncertu sa, za sada, jedinog zvaničnog albuma Izmene vremena. Negde u drugoj polovini je odsvirao dilanoidnu „Ruka koja leči“ sa sve usnom harmonikom, da bi mu se pred kraj priključio i Borislav na pijaninu u pesmi u „Prva žeđ“. Koncert se završio tiho kao što je i počeo, čini mi se pesmom „Nevidljiva“.
Poslednje čega se sećam bila je neka postarija gospođa koja je, očigledno iskreno dirnuta, prišla nekom od izvođača i rekla „Divni ste“. Vreme je, posle sat i po, bilo definitivno izmenjeno, a mesta smo morali da napustimo - ali imao sam neki čudan osećaj da je u nama ostao neki novi, dragoceni komadić tišine.
tekst - nikola urošević
fotografije - predrag mladenović
|
|
|
|
