Filadelfijski bend okupljen oko trija - Meg Baird, Greg Weeks i Brooke Stietinson postoji već sedam godina i za to vreme objavio je dva albuma i jedan EP. Prvi album je bio naglašeno psihodeličan iako su se tu već pokazivale sklonosti benda prema baroknom zvuku i posebno britanskom folku 60-tih godina.
Potom izlazi EP Weed Tree sa obradama pesama drugih autora (Nico, Mike Hurley, Blue Oyster Cult), a 2006. i drugi album, jednostavno nazvan Espers II. Grupa sve više rafinira svoju muziku tako da su u prvom planu vokali Meg i Grega u totalno folk maniru, dok se iza pomalja kombinacija folka, psihodelije i sve češće mračnog, pomalo zastrašujućeg zvuka. To i daje oštricu snimcima Espers i upozorava da se “na njihovom obzorju nešto tamno valja”.
Treći album, nazvan samo III, što prilično podseća na Led Zepelline, predstavlja vrhunac njihovog rada. Već od početne, poletne "I Can’t See Clear" jasno je da je ovo najzrelije delo grupe. Podsećajući na najbolje dane grupe Fairport Convention, Meg Baird peva kao anđeo, dok iza nje Greg Weeks i Brooke Stietinson pletu komplikovan ali zarazan ritam.
Sledeća "The Road of Golden Dust" predstavlja Meg i Grega u duetu, gde  nežna glavna melodijska linija biva podvučena distorziranom gitarom. Epskog karaktera, mračna i upečatljiva predstavlja jedan od favorita na albumu.
"Caroline" je ponovno u folk maniru sa čudnim i razigranim sintisajzerom u pozadini.
”The Pearl” je podvučena violončelom Helene Espvall, dok je "That Which Darkly Thrives" u ritmu nekog, neobičnog valcera i izuzetno je dramatična sa višeslojnim distorziranim instrumentima.
Spori ritmovi preovlađuju u "Sightings”, dok je "Meridian" je poletna i duetom vokalista je izdiže na jedan viši nivo, dok solo Grega Weeksa treba da se čuje da bi se u to poverovalo.
"Another Moon Song" kao da je izašla iz nekog srednjevekovnog speva, gde se prepliću  gitara i mellotron.
Za kraj ostaju dve najbolje kompozicije: "Colony" se ističe razigranim radom bubnjeva  i “Trollslanda” koji predstavlja "Magnum Opus" ovog albuma. Ovde se cela grupa izuzetno angažuje da  iznese  izuzetno delikatnu emociju kompozicije i a naročito violončelo Helene Espvall dolazi do izražaja u  svojoj opojnoj melodijskoj deonici.
Može se reći da je ovo magičan, emotivan i hrabar album koji nikog neće ostaviti ravnodušnim, a poklonike grupe Espers navesti na razmišljanje o njihovom sledećem potezu  .

slobodan vlaketiĆ