Kako je jedan ružnjikavi Britanac sa fakultetskom diplomom iz engleskog i lepih umetnosti, “the tree hugger”, vegan i ljubitelj Noama Čomskog stigao na mesto na kom su njegovi nevaljali, lepuškasti prethodnici bili koju deceniju ranije?
Deseti dan međunarodne Konferencije o klimatskim promenama. Ljudi u skupim odelima, sa fasciklama i mobilnim telefonima u rukama nezainteresovano prolaze kraj kamera i diktafona usmerenih ka neobičnoj pojavi u sivom kaputu. Čovek od nekih četrdesetak godina, čija neuglađena, dečačka spoljašnjost povremeno skreće pažnju prolaznika, razgovara sa novinarima o dešavanjima u Kopenhagenu. Nije zadovoljan. Svetski lideri zemalja članica UN, koji rešavaju problem globalnog zagrevanja, su poput raštrkanih pramenova njegove kose - svaki vodi svoju politiku. „Ovde sam u okviru presa, baš kao vi. Mislite da bi me drugačije pustili unutra? Neeeeee. Da vidimo koliko ću se zadržati pre nego što me izbace” šalom završava kratak razgovor s „kolegama”. Ovaj čovek nije stručnjak za klimatske promene, niti predstavnik nevladinih organizacija za koje su vrata samita zatvorena, već Thom Yorke, muzičar poznatiji kao frontmen benda Radiohead.
„Rokenrol superheroj”
U jednom televizijskom intervjuu, Thom je govorio o Radiohead turneji. Nadovezujući se na tu priču, novinarka je napravila analoguju između njega i nečeg što bi se moglo nazvati „rokenrol superherojem”.
„Aaaa, rokenrol superheroj, tako se počinje pitanje…” ponovio je Yorke ironično, smeškajući se.
„Mislim, putuješ oko sveta svirajući - kao rokenrol superheroj. Je l’ ti prihvataš tu titulu?”
„Oduševljen sam” odgovara u istom maniru i nastvalja da se igra šoljicom kafe.
„I posle svega toga, vratiš se kući u Oksford. Kako to” pita ona.
„Pa tu sam ostavio stvari… kada sam otišao”, odgovara. Jednostavno i smisleno - dva principa koja definišu ono što Yorke radi.
Loši za rejtinge, ali...
Kad god se prave muzičke rekapitulacije minulih decenija, Radiohead se pominje kao jedan od najvažnijih britanskih bendova devedesetih. Neretko se dešava da ih tada porede sa Oasis, kao što ih sada porede sa Coldplay. Nedavno je i Johnny Rotten na BBC-ju izjavio da su Coldplay i Radiohead „prazni” bendovi, čija je muzika u suštini besmislica i koji samo žele da namire kasu. Ovakvi izleti u medijima su povodi za prave, male ratove koje fanovi Radiohead-a pokreću na forumima. Bacanje njihovih ljubimaca u isti koš sa Coldplay (ili Oasis) smatraju besmislicom. Kada je o Oasis-u reč, zamerke se najčešće upućuju na račun braće Gallagher, koji su stalnim prepirkama potiskivali muziku u drugi plan i tako ostali zaglavljeni u devedesetim. Za Coldplay se obično tvrdi da su „pokušaj” Radiohead-a. S tim će se saglasiti oni koji tvrde da je Chris Martin posle albuma “A Rush of Blood to the Head”, postao omiljeni holivudski dečko, koji više kao brend za sebe „gura” prodaju dosadnjikavih Coldplay ploča. U svakom slučaju, poštovaoci Radiohead ne praštaju „kuvanje po jednom-te-istom receptu”. I sam Yorke je bio revoltiran poređenjima sa ovim bendovima kada je Oasis prokomentarisao ovim rečima: „Oni su smešni, zar ne? Skupina likova koji se glupiraju i pišu stvarno primitivnu muziku, a kojima ljudi srednje klase aplaudiraju i govore: To je tako iskreno!“
Radiohead nikada nisu bili popularni na način na koji su Oasis bili nekad i Coldplay sada. U prilog tome ide i izjava Thom-a Yorke-a nakon jedne od dodela Grammy nagrada: „Nisu nam dozvolili da sviramo, jer su smatrali da nismo dovoljno dobri za rejtinge. Bili smo baš srećni…”. Čisto informativno (kad je već o Grammy-jima reč): Radiohead su prvu od ove tri nagrade dobili još 1998. a na samoj ceremoniji su prvi put nastupili jedanaest godina kasnije tj. 2009. kada su pokupili priznanje za najbolji alternativni album („In Rainbows”).
Ipak, Radiohead do sada jesu prodali oko 30 miliona kopija različitih studijskih izdanja i bilo bi nerealno govoriti o njima kao o nekakvom teškom underground-u. Podjednako je besmisleno otpisati ih kao komercijalno smeće zbog istih brojki.
Devedesete su bila vremena u kojima je potpisati ugovor sa jakom izdavačkom kućom bilo od presudnog značaja za put do uspeha. Za početnike, poput Radiohead, to je bio mač sa dve oštrice. Na duže staze, na dobitku su bili oni koji nisu pristali na tržišne kompromise da bi iskoristili pogodnosti moćnih studija i još moćnijih, agresivnih, reklamnih kampanja i postali „nešto”. Kao što kaže Yorke: „To je stvar ponude i tražnje. Pomisliš: -Pa dobro, oni žele da uradim ovo, to je ono što hoće da čuju, pa ću toga napraviti više, jer je odlično i oni me zbog toga vole-. Onda dođe novac, pa se navikneš na takav stil života i ne želiš da rizikuješ, jer ne možeš da se odrekneš svih tih stvarčica koje si kupio i na koje si navikao i trošiš sve te pare… I tako te ščepaju!” On je to razumeo sasvim dobro i zato je Radiohead krenuo „putem kojim se ređe ide”. Odlučili su da im koncerti, za početak, budu primarni način muzičkog komuniciranja sa ljudima. Sve što bi osmislili, testirali bi na old school način - na terenu, licem u lice s publikom, pre bilo kakvog snimanja u studiju. Tako su stvari funkcionisale na prvih nekoliko albuma
E sad, da se ’93. godine neko sa MTV-ja nije opasno „primio” na singl „Creep” i počeo da vrti taj niskobudžetni spot, put do većeg broja slušalaca bi bio mnogo duži, u tome ima istine. Ali koncerti su uvek bili mesto „gde se poznaju junaci”. Najpre su kao predgrupa pratili već uigrane kolege (poput R.E.M). Yorke-u se stadionski nastupi nikad nisu omilili, ali su bez sumnje pomogli bendu da ranije sazri i brže shvati kako funkcioniše muzička industrija. „Ušao sam u taj biznis misleći da je stvarno radikalan, da to ustvari i nije biznis, da je to mnoštvo kreativnih, umetnički opredeljenih ljudi. Ništa od toga nije bilo tačno i to me je veoma deprimiralo” govori Thom.
Kada su prvi albumi Pablo Honey (1993) i The Bends (1995) izašli iz studija, imali su solidan prolaz među slušaocima. Muzičkim kritičarima je trebalo malo više vremena. Popularnost i pohvale su stigle tek nakon trećeg albuma OK Computer (1997). Prijatno iznenađenje za ceo bend je bilo to što su imali osećaj da su ljudi (tako brzo) “primili poruku”, razumeli pesme koje su išle korak ispred svog vremena. Ali tada je počelo i preterivanje i mitologizacija u stilu pomenutog rokenrol superherojstva, koje Yorke-u uopšte nije bilo jasno. Ako je verovati legendama, neko je za pesmu ”Paranoid Android” provalio da bi mogla biti o padu Rimskog carstva (?!). Umoran od objašnjavanja sa zaluđenim fanovima i novinarima, Thom se s mitovima ponekad borio i po sistemu: „Ako ne možeš da ih pobediš, pridruži im se”. Tako je i ovo o Rimskom carstvu usvojio na određeno vreme. Na sličan način se našalio i sa komentarima i tumačenjima pesama koja je nalazio na fan sajtovima: „Izgleda da oni pišu tekstove umesto mene. Kad god mi zafali ideja, ja odem (na neki od sajtova) i čitam ih”.
Veća popularnost je, svakako, značila i veći pritisak. Za Thom-a, ona je bila vesnik hronične nesanice i griže savesti. Još nakon Pablo Honey, otvoreno je govorio o tome kako se oseća loše zato što misli da je Radiohead bačen u mašinu TV giganta kakav je MTV i da na neki način pomaže prodaji lažnog, ušećerenog, idealizovanog stila života, koji milionima tinejdžera nabija kompleks prosečnosti.
Posle “Paranoid Android” i još dva singla: “Karma Police” i “No Surprises”, od Radiohead se očekivalo da sledećim albumom nadmaši sebe. Zatečen situacijom, Yorke je u tom periodu pokušavao da se oslobodi kreativne blokade i pojačanog osećaja nesigurnosti koji je vukao još iz detinjstva. Radiohead-ovcima je bilo jasno da se taj prelomni trenutak može završiti i hodom utabanom stazom i stranputicom. Zato su mudro izabrali „treća vrata”. Rezultat je objavljen 2000. godine pod nazivom “Kid A”. Za razliku od prethodnih, pretežno gitarski orijentisanih albuma (sem OK Computer, koji je bio neki prelaz između različitih pristupa na prva dva i naredna tri albuma), Kid A sabira dosta raznovrsnih uticaja: ponajviše elektronike i jazz-a. To je album kojim su „kupili” i najveće skeptike među kritičarima i slušaocima. To je album posle koga se sa sigurnošću moglo reći da ti momci nisu slučajno „uboli dve-tri dobre ploče”, već zaista znaju šta rade. To je i album koji je utro put (u pogledu promena) još radikalnijem “Amnesiac-u” (2001) za koji se može reći da je preteča Yorke-ovog solo izdanja “Eraser” (2006).
Na koga li je, tako naopak?
Ako već Radiohead važi za jedan od najbitnijih bendova devedesetih, onda je Thom Yorke svakako jedan od najuticajnijih frontmena te decenije. Kratak osvrt na ‘60-te, ‘70-te, ‘80-te i u konkurenciji harizmatičnih bend lidera je nemoguće zaobići Morrison-a (The Doors), Jagger-a (Rolling Stones), Plant-a (Led Zeppelin), Barrett-a (Pink Floyd) - ljude koji su praktično izmislili „seks, droga i rokenrol” način života. Kao redovni akteri skandala u vezi sa narkoticima, alkoholom, grupi devojkama, ispadima, pa i bahatim ponašanjem na javnim mestima, punili su tabloide, a bogami i „prodavali” albume. Kako to da je jedan ružnjikavi Britanac sa fakultetskom diplomom iz engleskog i lepih umetnosti, “the tree hugger”, vegan i ljubitelj Noama Čomskog stigao na mesto na kom su njegovi nevaljali, lepuškasti prethodnici bili koju deceniju ranije?
Nije ni Thom Yorke cvećka. I u njegovom životu je zabeleženo par skandaloznih trenutaka. Prvo: 2006. godine, čovek je u okviru intervjua za NME izjavio da je „muzička industirija gomila jebenih retarda”. U NME-ju su to upotrebili kao mamac i rečenica je uz Thom-ovu sliku osvanula na naslovnoj strani jednog aprilskog broja (Ne znam ima li potrebe pominjati da je izvučena iz konteksta? Ali stvarno). Druga stvar kojom je iznenadio javnost u svojoj UK domovini (a i šire) je kad je odbio predlog tadašnjeg britanskog premijera Tony-ja Blair-a da razgovaraju o klimatskim promenama, jer premijer nije „potkovan” za razgovor na tu temu. Zvuči kao nešto što bi uradio jedan, „stari londonski pas”.
Sve je to, ipak, bilo daleko od proračunatih, medijskih provokacija, jer Thom Yorke nije bio „stari londonski pas” i bahati dečko iz velikog grada koga je vaspitala ulica. Skoro celog života je nastanjen u Oksfordu, gradiću od oko 150.000 stanovnika, gde se kao desetogodišnjak doselio sa porodicom. Pogazio je nepisano pravilo karakteristično za muzičare i glumce da što pre postanu popularni, pre im se izgubi trag u nekoj od svetskih metropola. Danas u Oksfordu živi sa dugogodišnjom devojkom s kojom ima dvoje dece, što je takođe malo poznata činjenica („jer Thom se ne razvlači po žutoj štampi i lifestyle magazinima igrajući se srećne porodice sa ženom i decom”, reći će kivni forumaši s početka priče). Tri godine pre nego što će se skrasiti u Jugoistočnoj Engleskoj, Yorke-ovi su se često selili. U takvim uslovima, bilo je teško uklopiti se bilo gde, a u Thom-ovm slučaju za nijansu teže. Menjao je škole baš u periodu odrastanja u kom su deca najiskrenija, ali na surov način. I svuda isto - zadirkivali bi ga zbog defektnog levog oka, nedostatka s kojim je rođen i zarad kog se prvih šest godina života često budio u bolničkim krevetima oporavljajući se od operacija. Ipak, nikada nije prodavao priče o teškom životu, neshvaćenosti i odbačenosti. Kao što sebe smatra osobom koja ne naseda na jeftine trikove, tako ne potcenjuje ni druge pokušavajući da im te iste trikove proda. Za školu kaže da je bila podnošljivo mesto zato što je tamo postojala soba za probe u kojoj su Phil, Jonny, Colin, Ed i on vežbali sviranje posle časova. Problematično detinjstvo jeste ostavilo traga za čitav život u smislu da je u tom periodu razvio primetnu nesigurnost u sebe, ali ga je naučilo da o nekim stvarima razmišlja više i dublje od prosečnih vršnjaka, koji su mnogo toga uzimali zdravo za gotovo. I sam je jednom rekao: „Lako je očajavati. Biti srećan je teže i kulje (cooler).“
Iz toga nije teško zaključiti kako i zašto ovaj čovek nalazi vremena da se angažuje u organizacijama poput Pirjatelja Zemlje i Amnesty International-a, Kampanje za nuklearno razoružanje i pokreta Jubilee 2000. čiji je cilj bio da vrši pritisak na bogate kapitalističke zemlje da oproste dugove zemljama Trećeg sveta. Kao razlog svog dolaska na već pomenuti samit o klimatskim promenama u Kopenhagenu naveo je „maglovitost” pregovora kroz koju običan građanin ne vidi i ne razume ništa, a koja se običnog građanina tiče najviše. Pomislio je da će mu pregovori biti jasniji ako o njima ne bude slušao kroz medijske filtere, pa… ako ove godine načepi još nekog bitnog, a Radiohead sledeće godine opet dobije Grammy, taman će se kvalifikuovati za sledeći nastup na dodeli, oko 2021. godine…
“Thom-ovi (rokenrol super) heroji”
Kada je dobio prvu gitaru u sedamoj godini, uzor mu je bio Brian May, gitarista grupe Queen koji će kasnije postati doktor nauka u oblasti astrofizike. Naravno, u to vreme Thom to nije mogao da zna, niti je kao klinac od sedam godina uopšte postavljao sebi takve kriterijume kada je razmišljao o idolima. Ipak, činjenica da se nije poistovećivao sa problematičnim i autodestruktivnim ličnostima iz sveta rokenrola je, ako ništa, osvežavajuća.
The Smiths, Talking Heads, Neil Young, Aphex Twin, Can, Queen, Charles Mingus, Joy Division, Magazine, Elvis Costello, Sonic Youth su neka od imena koja je naveo kao najuticajnija na njegov rad u Radiohead-u.
Novinari koji su imali priliku da ga intervjuišu uglavnom tvrde da ako treba razgovarati o muzici, društvenim, političkim, ekološkim problemima, Thom Yorke je tu kao realan, razuman, trezven, upućen i prijatan sagovornik. Na pitanja lične prirode odogovor je uvek i nedvosmisleno isti: „Sledeće pitanje”! Insistirati na detaljima iz privatnog života znači videti Yorke-u leđa, bez pozdrava. Sudeći po njegovoj proceni engleskog i američkog mentaliteta ljudi, biće da su hrabri krojači tabloidnih priča iz S.A.D. više gledali Yorko-ova leđa od britanskih kolega:
„Mi smo iz Engleske, a Englezi nisu impresionirani. Uvek postoji pretpostavka da bilo koji stepen uspeha znači da ste varali. Ili da ste govnar ili šta god. Fascinirani smo činjenicom da Amerika slavne drži ko malo vode na dlanu. Nedodirljivi su. To je potpuno suludo.”
Posle duge dođe…
Radiohead su ovih dana u studiju, gde snimaju novi album. Prethodno studijsko izdanje “In Rainbows” ući će u istoriju zahvaljujući načinu na koji je plasirano u javnost. Ceo album je najpre bio postavljen za download na internet stranici benda. Poenta je bila cena, koju su posetioci sajta birali sami. Drugim rečima, album su vrednovali količinom novca koju su bili spremni da izdvoje za download. Prvi dan je zabeleženo 1.2 miliona skinutih „kopija”. Tako su Radiohead simbolično obeležili kraj jedne i početak druge ere u muzičkoj industriji i oborili lični rekord u zaradi bez ikakvog posredovanja izdavačke kuće. Ako besplatno skidanje muzike sa interneta ne bude ukinuto u potpunosti, sledi povratak „staroj školi” gde su koncerti bili glavna stvar i odakle su Radiohead i startovali. Ceo taj “In Rainbows” on-line potez se može posmatrati i kao veliki sociološki eksprement, jer bilo je dozvoljeno platiti i nulom tj. ne platiti, a sve što je dozvoljeno… Ne zna se tačan broj ljudi koji su u zamenu za album ponudili nulu, a kolumnisti koji su o tome pisali smatraju da je tako i bolje, jer bismo u suprotnom saznali koliko smo degradirali kao društvo.
I ko je iz Radiohead ekipe prvi osmislio ovu ideju? Nije Thom Yorke, već menadžer benda. Ali da je bar svaki pedeseti čovek u muzičkoj industriji Thom Yorke…
