12.10.2009. Wolverhampton Wulfrun Hall.
13.10.2009. Manchester Ritz
14.10.2009. Glasgow Barrowlands
15.10.2009. London Roundhouse.
Ali prvo… 19.09.2009 Jelen Pivo Live Festival, Beograd.

Ovako izgleda deo zvanične tour liste grupe Echo and the Bunnymen, jednog od hedlajnera druge večeri, četvrtog po redu Jelen Pivo Live Festivala koji se ove godine održava u SKC-u. Povod turneje je izlazak novog albuma The Fountain, za koji frontmen Ian McCulloch tvrdi da je najbolji rad Bunnymen-a još od čuvenog Ocean Rain. Ostaje da mu se veruje na reč, jer je izlazak jedanaestog studijskog albuma zakazan tek za 12. oktobar ove godine. No svejedno - ovo je podneblje nostalgičara koji i ne mare za novo koliko za staro i provereno, ono što im je obeležilo mladost i što podseća na “nekad”. Pitanje je koliko su sadašnji Echo and the Bunnymen “stari”?
Pomenuti Ian McCulloch (kao vokal) i Will Sergeant (gitara) su jedini članovi originalne postave koji će svirati na koncertu u Beogradu, uz pojačanje bubanj-gitara-bas-klavijature. Drugoj večeri festivala se verovatno najviše raduju oni koji su svoje “nekad” proveli uz ploče ili kasete Echo and the Bunnymen-a, a koje za sam bend počinje 1978. godine. Do 1980. godine, kada je objavljen njihov prvi album Crocodiles, Echo and the Bunnymen su funkcionisali kao trio: Ian McCullah - Will Sergeant - Less Pattinson (bas) plus Echo bubanj mašina. Nesvakidašnjeg, neživog “četvrtog člana benda” je iste godine zamenio bubnjar od krvi i mesa - Pete de Freitas. Već 1981. izlazi i drugi studijski album Heaven Up Here. Napetost, nostalgičnost, ljutitost i razočaranje, ironija i kišno rasploženje su ono što debi čini znatno mračnijim od „maglovitog i sa mestimičnim razvedravanjima“ drugog albuma.
Većina tadašnjih post punk bendova su po malo ličili jedni na druge. Echo and The Bunnymen su vremenom uspeli da definišu dovoljno prepoznatljiv zvuk po kome će se razlikovati od, recimo, Joy Division (na koje dosta podsećaju na prve dve ploče) ili The Cure (zbog “robertsmitovskog” načina pevanja s kojim je McCulloh eksperimentisao izvesno vreme). Treći album, Porcupine, je zanimljiva kombinacija vedrih insturmentala i smelog sarkazma u stihovima, kakav je više karakterističan za punk. Njihov najživotniji album, Ocean Rain (1984), zaokružuje priču o najplodnijoj fazi rada benda. Na njemu su na neobičan, ali vešt način objedinjene zvučne različitosti koje oslikavaju po malo apokaliptičnu atmosferu noći i optimističnu “šetnju” kroz svakodnevicu. McCulloh zvuči zrelije i sigurnije, a samim tim i verodostojnije. Najpoznatija pesma koju su ikada snimili, “The Killing Moon”, nalazi se na ovom albumu. Ona se vremenom odvojila od svojih autora i zaživela sopstvenim životom kroz obrade drugih muzičara i filmove, kao što su “Donnie Darko”, “Gia” i drugi. Zanimljivo je da glavnog junaka filma “Donnie Darko” proganja neka vrsta alter ega koji uzima obličje Bunnyman-a - čoveka u kostimu zeca naoružanog sekirom, koji u stvarnosti jeste deo američkih, urbanih legendi iz sedamdesetih.
Svega četiri godine posle objavljivanja Ocean Rain, liverpulska četvorka počinje da proživljava šablonsko rokenrol prokletsvo. Teška vremena za Bunnymen-e počinju već 1986. za vreme studijskog rada na novim pesamama. Grupa je već tada bila skoro pred raspadom, jer je Ianovo alkoholisanje i ponašanje u stilu rok zvezde irtiralo ostale članove. Osim toga, pojavio se problem bubnjara - Pete de Freitas ih je nekoliko meseci pre snimanja napustio i počeo da eksperimentiše sa narkoticima, da bi naprasno odlučio kako želi da se vrati. U njegovom odsustvu, na bubnjarskoj poziciji se smenilo nekoliko muzičara, ali se ni jedan nije zadržao za stalno. Na kraju je odlučeno da de Freitas dobije privremeni studijski angažman tokom snimanja Echo and The Bunnymen longplejke. Zanimljivo je pomenuti da je ime koje nosi taj album, a pre svega i sam bend, nastalo u šali i da je izabrano s namerom da zvuči blesavo i nasmeje svakog ko ga izgovori. Ali sujevernima bi svakako moglo da posluži da “fenomen” rokenrol prokletstva, koje je zadesilo grupu, objasne ovako: U trenutku kada su bili popularniji nego ikad, a na UK listi albuma imali najbolji plasman u karijeri, The Bunnyman, čovek-zec sa sekirom u ruci je došao i odneo šalu. Najpre je McCulloh odlučio da se posveti isključivo solo karijeri, a onda je i de Freitas poginuo u saobraćajnoj nesreći.
Preostali članovi originalne postave, Sergeant i Pattinson, nisu se obeshrabrili - nastavili su da sviraju pod istim imenom, a dva upražnjena mesta u bendu su popunjena novim članovima. Ipak, legendarni sastav je tokom devedesetih izgubio kultni status i ostao u senci sopstvenog rada iz perioda osamdesetih. Pokušaj novog početka  (Reverbration iz 1990.god.) završio se gubljenjem u pretencioznim i konfuznim tekstovima, zvuku preopterecenom gomilom egzotičnih instrumenata i uplivima psihodelije. Izgubili su jednostavnost, koja je bila jedan od njihovih najvećih kvaliteta. Ni povratak Iana McCulloha u bend nakon osmogodišnjeg odsustva, nije odmah doprineo kreativnom oporavku. Evergreen (1997), What Are You Going to Do With Your Life (1999) i Flowers (2001) su, najblaže rečeno, prosečni - klišeirana ljubavna tematika, stihovi puni opštih mesta i iznošeni pop i baladni zvuk nisu baš znamenje slavnog povratka. Ali ako se dan po jutru poznaje, da li bi Siberia (2005), za Echno-and-the-Bunnymen-standarde pristojan album, mogao nagovestiti stari-novi početak?! Verevotano će stvari biti jasnije kada izađe The Fountain. Nije na odmet ponoviti da će beogradska publika imati privilegiju da nove pesme čuje najpre uživo, ali pretpostavka je da će se više svirati stari singlovi i stvari po kojima je bend prepoznatljiv.

duŠica kovaČ