Laibach je odlučio da po ko zna koji put secira trenutnu muzičku scenu. Prilika koja im se ukazala od strane organizatora Leipzig Bachfesta da ponude svoju interpretaciju kultnog finalnog Bach-ovog dela "Art of Fugue" maksimalno je iskorištena, dokazujući još jednom da Laibach ne dopušta sebi umetničko opuštanje niti bilo kakva muzička ograničenja. Barok je ponovo u modi.

Contrapunctus 1 vam kao uvodna numera nudi "preview" celog albuma. Elektronski barok kroz analizu strukture fuge uz efekat " Ladies and gentlemen, tonight we are going to present you Laibach versus Bach!" uz pomoć perkusivno odsviranog elektronskog bubnja koji postepeno diže tenziju.

Contrapunctus 2  je potpuni vrtlog hipnotičke ciklične forme koja nas uvlači sve dublje i dublje u virove kosmo-matematičke Bach-ove harmonijske matrice. Sub basovi koji potmulo vibriraju pojačavaju efekat grandioznosti melodijskih tema koje se vrtoglavo smenjuju u elektronskim farbama savremenih sekvencera. 20:52 minuta perfektno orkestriranog aranžmana sa postepenom gradacijom tenzije i usložnjavanjem strukture uz povremena sužavanja na bazičnu temu kao jasnog pokazatelja same srži iz koje se razvija ceo harmonijski sklop neodoljivo podseća na par značajnih autora. Nakon pažljivog slušanja postaće vam jasno odakle crpe svoju inspiraciju Jean Michel Jarre, Kraftwerk i Ennio Morricone (između ostalih). Jarre-ove metričke strukture su izrazito slične primerima iz ovog dela, Kraftwerk se prepoznaje kroz slojevito elektronsko - sekvencersko nadograđivanje, a osnovna harmonijska struktura jasno čujna kroz tepihe koji izviru iz pozadine i u pravim momentima izbijaju u prvi plan neodoljivo podseća na Morricone-ove poznate filmske teme. Ili preciznije rečeno, Bach očigledno izvire kroz razne segmente ovih autora, još jednom dokazujući svoju genijalnu nenadmašnu ulogu i uticaj u razvoju muzike.

Contrapunctus 3 je fokusiran na ritmičku osnovu koja svojim sinkopiranim tonovima neprestano pomera krug melodijske strukture, kao jednog od karakterističnih simbola fuge. Prostije rečeno, takav pristup vas zbunjuje jer nakon par taktova nemate više bilo kakvu predstavu od kojeg tona počinje sledeći
takt jer se kroz ritmičko pomeranje pomera i sama melodija.

Contrapunctus 4 je najbliži Laibach-ov muzičkom izrazu. Vrtoglavi elektronski bubanj sa agresivno nabijenim klavijaturima i helikopterski intenzivnim zujanjima asociraju dosta na album "NATO", sa razlikom što je forma tog albuma bliža pop strukturi.

Contrapunctus 5 je pravi barokni disko hit i to bez bubnja kojeg bi veoma rado prigrili bendovi tipa Royksopp ...hm... možda i urade remix ove pesme minimalizujući strukturu i ubacujući disko ritam. Bas tema vam u ritmu koračnice tera noge na poskakivanje dok razuzdane klavijature šaraju sa leva na desno ping-pongujući osnovnu melodiju.

Contrapunctus 6 je poigravanje sa semplovima baziranim na kraćim segmentima izdvojenim iz melodijske strukture fuge...super upotreba glasa modulisanog kroz efekat koji pravi lep kontrast sa mekanom atmosferom pesme.

Contrapunctus 7 nudi jednu od karakterističnih oznaka Laibacha-samoreklamu kroz pop zezanje na temu njihove obrade Bach-a. Kratko i efektno.

Contrapunctus 8 kroz pozadinski sempl kliše dodatno podvlači elektronski programirane tonove koji u stilu kapi "doboju u ritmu tam-tama" još jednom ukazujući na moćnu matematičku ritmičku osnovu baroknog izraza uz diskretnu upotrebu perkusija. Najviše podseća na zvuk čembala koje u Bach-ovim kompozicijama veoma često liči na moderan zvuk elektro-perkusionih sekvencera.

Contrapunctus 9 sa svojim reverse efektima koji režu pozadinsku strukuru podseća na dj eksperimentisanje kroz kombinaciju raznih semplovanih tema i atmosferično/ritmičnih pozadinskih efekata. Samo da biste eksperimentisali na ovaj način, treba vam malo veće znanje od poznavanja rada gramofona i miksete. Fluktuacija tema je neprekidna, a fokus se stalno pomera sa sitnih melodijskih tonova i zvonastih vibriranja na debela i furiozna tutnjanja i zujanja.

Contrapunctus 10 je još jedna Laibach-ovska maršovska koračnica u stilu obrade "Marša na Drinu" gde se ritmička osnova koračnice/marša eksploatiše zarad postizanja melodramatičnog/serioznog efekta, ovaj put u službi njihovog respect-a prema Bach-u.

Contrapunctus 11 je,čini mi se, Laibach-ovska suptilna prozivka na temu DJ semplovanja sa sve zvukom šuštanja ploče i neveštim prekidanjima semplovanih tema. Ko shvati shvatio je.

Contrapunctus 12 is "Dark side of the moon". Preslušajte opet Pink Floyd, reći će vam se samo.

Contrapunctus 13 nudi pravu pop varijantu barokne igre sa najjasnijim uplivom elektronskog bubnja na celom albumu, uz ponovnu upotrebu modulisanog glasa koji naivno pevuši glavnu melodijsku temu...samo što ne počne da recituje " We are the robots".

Contrapunctus 15 (nije greška, 14 ne postoji na albumu) predstavlja najbolji primer za kanon .Kanon (grčki κανων - prava mera) je oblik višeglasne muzičke kontrapuntske kompozicije u kojoj se imitiraju jedan ili više paralelnih glasova. Imitacije mogu međusobno biti pomerene za različite intervale. U prvom glasu se daje ekspozicija melodije, koja se zatim ponavlja u ostalim glasovima. Contrapuntus 12 i 13 su takođe primeri kanona po kojem je barokna forma takođe prepoznatljiva, ali najbolje ćete uočiti u ovoj numeri šta napisano znači u muzičkoj formi.

Barok je ponovo u modi...ko nije shvatio, deo je prošlosti. Korak nazad je često korak napred.

Željko Jovanović