Intervju - Ljubiša Jovanović, Katabazija

26. decembar 2013.
 
 
 
  Pre nekih godinu dana kruševačka Katabazija je uzburkala andergraund scenu Srbije svojim prvim video singlom Maldororovo pevanje, jasno pokazujući da je post-punk vizantijske provenijencije dobio još jednog, veličanstvenog stegonošu.

U ove posne zimske dane, tik pred izlazak njihovog debi albuma Prvi silazak, donosimo vam intervju u kome nam Ponoćni vodeničar, njemu svojstvenim jezikom, pripoveda o osamstogodišnjem kontinuitetu, albumu prvencu, gašenju svetlosti jezikom, mahovini ljudske duše, Bogu i čoveku, podsećajući nas da postoje odgovori koje možda nikad nismo ni želeli da čujemo.

Katabazija je, ako sam dobro razumeo, konačno uobličenje jednog projekta koji vuče korene još sa kraja 80'ih, odnosno početka 90-ih godina, prošlog veka. Pretpostavljam da je svih ovih godina ta ideja opstajala i razvijala se prvenstveno kroz tvoju poeziju, a odmah zatim i kroz tvoj solo projekat, Midnight Miller. Da li možeš ukratko da nam izložiš istoriju ideje koja je konačno kulminirala u Katabaziju?

Negde sam pomenuo da je Katabazija, u stvari, rođena pre osamsto godina zato se mešaju godine nastanka Katabazije poput 2011/2012 jer nigde ne mogu precizno odgovoriti, a da ne napomenem osamstogodišnjicu. Tada, u 13. veku, vrat mi je preklan i nosim čudnovat osećaj bliske smrti kroz glas koji se može čuti u pesmama, neko to zove problemom, neko strahom, neko borbom konačne pobede, neko lokvom krvi. Konj kraj kog sam ležao i odsjaj oklopa su ovekovečili ostali članovi Katabazije i to se sklopilo nakon Midnight Miller-ovskog pokušaja da odagna osećaj preklanog grkljana. Definitivno se radi o poslednjem ropcu ratnika koji je izgubio na ćuviku, ali je se probudio u mom današnjem telu i nastavio da traga za istinom. Istina je da je duh Katabazije jedinstven i da se naša iskustva prepliću, dok je moj zadatak da govorim i prenosim tajnu Katabazije i njenog začeća. To je slobodna kontrola osećaja, slobodna kontrola emocija i onog najmračnijeg što se nalazi u stihovima koje kujem, nazvao bih to „svesrdnim učešćem” i darom koji moja sabraća dele sa mnom stvarajući refleks prošlog vremena. Budućnost je imala eksploziju osamdesetih, ali složićeš se da je to produžetak dubine koja zapljuskuje naša stremljenja, ne samo Katabazije nego svih duša koje se nalaze izvan pojma koji nazivamo univerzumom, memorije i sećanja na izvor.

Za sada ste izbacili dva videa (Maldororovo pevanje i Kelija), kao i nekoliko audio teaser-a (Prvomučenik, Visoko itd.). Kada možemo da očekujemo album?

Nakon objave pomenutih pesama, u međuvremenu  se desila objava videa za pesmu Rebro kojom otvaramo Prvi Silazak i kojom zatvaramo opus zagonetnog uzdizanja. Album nosi deset pesama i jednu obradu pesme Divlja Horda od Borghesie, za koju smo dobili pravo da se kao bonus track nađe na našem albumu. Album izlazi decembra meseca, ove godine, za izdavačku kuću Miner records. Zanimljivo je (za one koji čitaju ovaj intervju) što ne mogu napraviti presek pesama na uobičajen način i govoriti o njihovom značaju u okviru artističkog hrama, već mogu govoriti o tome da je album autističan prodor u svesmislenost prvobitnog greha, bliskost zla, čistokrvnost dobra. To je kompleks starog, patinastog izleta u ljubavne odaje mraka koji nas okružuje. Luča gori, jezici plamte. Ko je spreman jezikom gasiti svetlost, taj će pojmiti uniženost i poklonjenje koje pravimo našim uradkom.



Uprkos očiglednim uticajima Mizara i Nove makedonske strelbe, stekao sam utisak da imate više dodirnih tačaka sa bendovima poput Bjesova ili Slovenske nekropole – umesto „zlatnog sonca“, iz Katabazije kao da isijava taj karakteristični šumadijsko-pomoravski mrak, nekakvo „crno testo noći“ sakupljeno po samotnim vodenicama i skrovitim budžacima.  U kojoj meri vas je oblikovalo to mračno, folklorno nasleđe  i na koji način ono prožima „verujuću“ dimenziju Katabazije? 

U jednom delu ovog pitanja moram izneti posebnu vrstu opomene, znam da je dobronamerno i silovito, znamo se kroz kontakt bratskoljubavnog zanosa bogotražiteljstva o kojem je govorio moj prijatelj Boris Nad u predgovoru poslednjeg romana koji sam napisao, ti i ja, ali moram kazati da se, izričitito, radi o  mladalačkom odrastanju koje se  odvijalo uz pomenuti Mizar tzv. Nove makedonske strelbe, što znači da je pečat Katabazije rezbaren tim iskustvom. Što se tiče ostaloga, u ovom pitanju, nemam nikakvo mišljenje.

Slovensku nekropolu doživljavam kao brata koji drži mač na istom proplanku, na njemu smo i psi čuvari i ovce i rod. Radujem se uspehu drugih, to je opštepoznata stvar kod sestara koje me poznaju i koje poznaju moje mišljenje o krajnjem samoubistvu.

Bjesovi su druga dimenzija, poštujem i gajim blagonaklonost, ali ne mogu potvditi ni trun uticaja u tom smislu. Kad se radi o uticajima, reči ću samo da je to periodično čitanje knjiga, posmatranje slika, ne i preslikavanje istoimenog. Pečat je pečat i na njemu je akcenat.



Da se, u izvesnom smislu, nadovežem na prethodno pitanje – otkud fascinacija „prometejskim”  figurama poput Jude i Maldorora? Kako vidiš njihove uloge u „kosmičkoj drami”?

Kao istinitost. Kao istinitost koja je jedina i koja ne podrazumeva grane novog razmišljanja, istinitost nije ponuđena, ona je sveprisutna. Pad u zablude je delo Lucifera, njegov rad je fascinatan jer se ne radi o ružnom stvorenju kako ga zamišljalju vernici i nevernici, radi se o prelepom Anđelu čijom se željom odvaja „osnovni zakon” i pretače u pripovedanje.  Lucifer je pripovedač, šaptač i mahovina naših duša. Jedino što možemo učiniti je ćutnja. Kleknuće. Obožavanje zla. Trebam li brinuti zbog izgovorenog? Ne. Brinem zbog pomisli. On se verovatno stidi svojih postupaka jer je shvatio da je čovečje zlo, delo i izvor njegova zla, poslušnost palih anđela, zlo koje se odlikuje činom. Čin je dokaz. Dokaz onoga što nazivamo pokajanjem i svega ostalog što posledično svedoči o tome.

Centralna tema tvoje poetike je, da tako kažem, misterija vere. Znam da je vrlo nezahvalno govoriti o tome, ali da li bi mogao da nam nekako približiš lično iskustvo, svoj doživljaj vere.  Da li je danas moguće izmiriti umetničko i religiozno u čoveku?

Kroz pesme, ako ih tako mogu nazvati, govorim o postizanju razumne mere... To, svakako, nosi „misterioznost” jer se radi o visokom stepenu samospoznaje. Razumna mera je „zlatna sredina” – određena grupa filosofa bi se tu složila, ali kada se dospe u taj ćorsokak tek tada nastaje zluradost i težnja ka samouništenju. To je opasno odmaralište na duhovnim stepenicama, svo to iskustveno i neiskustveno poimanje onoga što jedan pesnik može primiti „odozgo” pretače se nesvesno u pevanje nerazuma. Dakle, tačka o kojoj govorimo jeste mirna oluja, ako nje nema, onda je kamen na vrelini tiganj za regulisanje fizičkih potreba. Međutim, životinja se hrani, životinja peva o kamenu. Čoveku je potreban put ka mreži koja će mu podariti „tajnu nerazuma” ukoliko je zatraži znatiželjno. Taj stepenik je najopasniji.



Pored dve zbirke pesama, skoro si objavio i roman Sozercanje namastira detinjeg i Sotonino vrelo u izdanju Nove poetike.  S obzirom da je izdanje prilično sveže i da još uvek nisam uspeo da dođem do primerka, da li bi mogao da nam u nekoliko rečenica predstaviš roman? Kakva je koncepcija romana? Šta te je inspirisalo da ga napišeš?

Roman koji si pomenuo nema koncepciju, inspiraciju prezirem. Prezirem i sopstvo. To je istovremeno obožavanje zla i obožavanje dobra. Unižen i sklon blatu, pokušao sam da prenesem boje krvavih kolena.

Kad smo već zagazili u književnost, ko su ti poetski uzori/inspiracija?

Nemam ih. Odvratno sam stvorenje, koje se sopstvenom povraćkom sablazni, otklonom prema svemu što mu se događalo unazad. Sva iskustva sam odbacio i to mi je temelj za dodir izvora, glavno otelotvorenje napregnuća.

Da se vratimo na bend. Dolazite iz žanrovski prilično različitih muzičkih oblasti. Šta je bio ujedinjujući faktor? Kako nastaju pesme, kako teče kreativni proces u Katabaziji?

Sve, što se tiče Katabazije, nastaje spontano i odmah, bez razmišljanja o tome u kom će pravcu otići ton ili reč. Jedini ujedinjujući faktor su članovi benda koji svojom energijom prave zasebnu plutajuću atmosferu odakle se stvaraju talasi gromoglasnog pitanja. Mislim da se radi o matrijarhatu, rađanju, naše je samo da kroz porođajne muke uokvirimo patnju.

Za sada ste imali svega par koncerata, ako se ne varam, u Beogradu i Kruševcu i to kao Katabazija Teatar. Kada možemo da očekujemo neku intenzivniju koncertnu aktivnost? Da li su već stizali neki pozivi za nastup?

Stizali su pozivi, bilo ih je sa svih strana, ali Katabazija lelujavo lebdi nad ponorom sadašnjosti, prethodni nastupi su stvar eksperimentalnog krajolika. Šta će se desiti u budućnosti, šta će se desiti... nek’ ostane tajna. Kada je reč o nastupima Katabazije, nemoguće je potvrditi jasnoću kojoj teži većina sastava. Munja je najbolje objašnjenje, negde ćemo zasvetleti, negde tamom gromove praviti.

Nedavno ste se pojavili na tribute izdanju Borghesia-i, Their music, our lives, sa obradom Divlje horde. Kako je došlo do ove saradnje? Da li ste dobili neke reakcije od benda?

Kao i sve drugo, naše pojavljivanje i odabir pesme je neobjašnjiv. Kontakt koji smo uspostavili je odličan, slučajan.  Neko će kazati da namerno insistiram na slučajnostima  ali je zaista tako, reakcija je bilo i mogu i moram napomenuti da se radi o divnim ljudima koje ću pamtiti do kraja života.

Osim nekoliko bendova  koji su u većoj ili manjoj meri uspeli da dopru do javnosti (ZAA, Scarps, Daltones, Sweeper, Le Svraka Bizarre, Maske Dr Jobeca), jedva da se nešto zna o kruševačkoj sceni. Kakva je atmosfera trenutno u Kruševcu? Da li ima nekih novih bendova koje bi posebno izdvojio? Ili nekih starih na koje bi nas podsetio?

Kruševačka scena je bogata i raznovrsna. Ti si već pomenuo neke i ja ne smem pominjati poimenično da se ne bih ogrešio i zaboravio nekog, ali moram napomenuti da od kad znam za sebe da gore situacije u ovom gradu nije bilo, vlada apatija i maćehinski odnos. Čak, mislim da se smišljeno i sistematski godinama unazad radilo na uništenju svega što su starije generacije stvarale. U ovolikom gradu, sa ovakvom bogatom tradicijom ne postoji koncertni prostor gde bi se dostojno predstavili bendovi, umetnici raznih profila. Jedino pojedinci (uz pomoć raznih organizacija), uz velike napore, održavaju ovaj grad živim. Po meni, jedine svetle tačke u ovom gradu su AJDE FEST, Kruševačko Pozorište, klubovi poput Jazz Cluba, Grizlija i Zamajca, tv i radio emisije na RTK Alter Rock Ego koju vodi Ivan St. Rizinger, ako sam nešto ili nekog zaboravio nek mi oprosti.

Hvala puno za intervju. I za kraj, šta slušaš/čitaš ovih dana?

Kanntilen Ante Portas  i Moja Ljubav - Nikola Tesla  Ane Atanasković.
                                                         

Razgovarao - nikola urošević

  
 

koncerti

Kultur Shock
Dom omladine Beograda
08.12.2013.



Kultur Shock zvuče kao neumorna mašina za šivenje muzike, ne staju nijednog trenutka i još više dižu uzavrelu atmosferu odmerenim izletima u improvizaciju, dok se istok i zapad ljube strastvenije nego što je Loša ikad mogao da pretpostavi ....