| |
|
|
| |
Stray Dogg
JR Avgust
Mala dvorana KD Vatroslav Lisinski, Zagreb
06.02.2016.
|
 |
|
| |
Iako najavljen kao promocija novog albuma "Come Along Wind" koncert je srećom bio mnogo više od toga. Naime, naizmenično su izvodili pesme sa novog i pesme sa prva dva albuma ("Almost" i "Fire’s Never Wrong") čime se dobilo na dinamici i raznovrsnosti ali se istovremeno pružio uvid publici u napredak benda...
U trenutku kada sam se 21.01.1986 oko 13h sa železničkog kolodvora u Zagrebu popeo u voz za Beograd, sa par godina ranije završenim fakultetom, upravo odsluženim vojnim rokom i trudnom ženom koja me je čekala u Beogradu, moj život je bio tabula rasa, potpuno prazna neispisana sveska. Eh, da sam tada znao šta me sve u životu čeka! Ni slutio nisam da će pod mojim nogama nestati dve države, da ću jedva preživeti nekoliko ratova odbijajući da učestvujem u njima, da ću se ostvariti i privatno i profesionalno, ali da ću pravu satisfakciju doživeti tek kroz karijere svoje dece, pa ću tako sa kćerkom i njenim radom biti na otvaranju arhitektonskog biennala u Veneciji a sa sinom na njegovom koncertu u Lisinskom. I tako, posle punih trideset godina pauze, obreo sam se u Zagrebu, pred stražnjim ulazom u dvoranu Vatroslav Lisinski i čuo sebe kako izgovaram kroz maleni prozor portirnice: „Mi smo iz tima Stray Dogga, oni večeras nastupaju ovde“.
Ne bi do ovog koncerta došlo da u to nisu verovali ljudi iz Hangtime Agency (Kopecky, Štefan i Juranić) koji su ga besprekorno organizovali. A sve je počelo prethodnog leta na otoku Krku za vreme Feels So Good festivala kada su se po nesnosnoj vrućini ka Vrbniku sa neke udaljene plaže vraćali Luka Juranić i Dukat i pomalo ošamućeni suncem koje im je bilo pravo u glavu maštali o tome kako bi bilo lepo napraviti nešto veliko, nešto što bi daleko odjeknulo i dalo dodatni impuls regionalnoj rock sceni koja je posle dužeg vremena počela da daje znake života. Tek kasnije se uobličila ideja da to bude nastup u dvorani Lisinski, čije se zasluge ne trebaju zanemariti jer se događaj verovatno ne bi odigrao da uprava dvorane nije rešila da bude suorganizator.
Elem, tu smo! U velelepnoj dvorani savršene akustike, sa tri stotine sedećih mesta, sa pozornicom uređenom kao da je dnevna soba čiju prijatnu običnost narušava samo veliki koncertni klavir marke Steinway. Za njim sedi momak iz Zaboka Nikola Vranić, sa stejdž nejmom JR August, kojem će, kako će se verujem ispostaviti, kao i svim drugim učesnicima, ovo veče biti prelomno u karijeri. Izveo je svoj standardni repertoar, od "Long Black Limousine" do "Distorted Reality", u nad standardnom output-u kakav daje grandiozni zvuk Steinway klavira. Njegovo superiorno vladanje instrumentom, način pevanja i scenska pojava sa sve velikim crnim šeširom koji je njegov zaštitni znak i dekor na sceni učinili su da nas za trenutak prebaci na Broadway, na premijeru nekog mjuzikla. To i jeste jedna od uloga svake, pa i muzičke umetnosti – da konzumente bar na trenutak prebaci u neki drugi, lepši svet ne bi li zaboravili svakidašnju jadikovku u kojoj žive. Džej Ar je bio veoma zadovoljan svojim nastupom, sam mi je to rekao, a sudeći po reakciji bila je vrlo zadovoljna i publika.
Posle kraće pauze, pojavile su se na sceni zvezde večeri, grupa Stray Dogg. Iako najavljen kao promocija novog albuma "Come Along Wind" koncert je srećom bio mnogo više od toga. Naime, naizmenično su izvodili pesme sa novog i pesme sa prva dva albuma ("Almost" i "Fire’s Never Wrong") čime se dobilo na dinamici i raznovrsnosti ali se istovremeno pružio uvid publici u napredak benda, lepo se mogla uočiti jednostavnost i emocionalna direktnost prvih pesama, složeniji aranžmani onih sa drugog albuma i potpuno razrađeni aranžmani za svaki instrument u pesmama sa novog albuma. S obzirom na okolnosti da sam često u prilici da pratim nastupe Stray Dogga, vlastan sam da kažem da su sada sasvim sazreli kao grupa, da to više nije Dukat i prateći bend, da je sada teško pevanje Ane Janković i dalje pežorativno nazivati pratećim vokalom kada u nekoliko novih pesama potpuno ravnopravno dele liniju pevanja ona i Dukat. Anina violina se na "Come Along Wind" malo povukla u drugi plan ali sudeći po ovom nastupu izgleda da je polako vraćaju u fokus. I Jelena Damjanović je dobila (ili izborila za sebe) više prostora nego što je imala na prva dva albuma pa su sada retke pesme u kojima se klavir uopšte ne čuje, ali ima tu još prostora za napredak. Ritam sekcija je posebna priča – Relja Ilić na bubnjevima i Vladimir Milićević na basu su dali čvrst okvir novom albumu i na njihovom radu se bazira novi rokerski zvuk Stray Dogga. Relja je briljirao u "No One But You", Vlada u "’Till You’re Forgotten" (tu jeste da je bas previše brujao, ali je za to kriva izuzetna akustika dvorane). Oni su još jedan dokaz stare istine da bez dobre ritam sekcije nema dobrog rock benda. Marko Ignjatović je, uz Dukata, ključni čovek grupe i može se reći da čak više od njega definiše zvuk Stray Dogga. Njegova gitara je ta koja bendu daje instantnu prepoznatljivost, izgradio je sopstveni zvuk i sada je dovoljno čuti par taktova i biti siguran koja je grupa u pitanju. A Dukat? Kad je neko obdaren takvim glasom ne mora mnogo da brine za karijeru, ali ipak, radi on na sebi. Vidan je napredak u komunikaciji sa publikom, ovoga puta je bio duhovit i zanimljiv i sve je to izgledalo spontano. Vidan je i napredak u kilaži što, kažu znalci, daje glasu dodatnu dimenziju. Pevanje je bilo na uobičajeno visokom nivou posebno u njegovom tour de force-u, Rodgers/Hart-ovoj pesmi "Blue Moon".
Zvuk je bio skoro savršen (povremeno se čulo već pomenuto brujanje na ivici mikrofonije), svirka skoro savršena (bilo je par iskakanja i greščica koje teško mogu da primete oni koji ne znaju, kao što ja znam, svaki takt napamet) a publika, još jedan ravnopravan učesnik koncerta, e, ona je bila potpuno savršena. Tiha za vreme pesama, bučna između njih. Zaista, kada publici ukažeš poštovanje i daš joj dignitet ona ti isto tako vraća. Lepo je to rekao Zoran Stajčić u prikazu koncerta za Ravno do dna, otprilike ovako: "ako publiku dovučeš na koncert kroz nekakvu kaljugu, mračnim periferijskim ulicama u polusrušen magacinski prostor ili nezavršenu betonsku halu ona će ti uzvratiti adekvatno - brbljanjem i nepažnjom, ako je dovedeš u ugodno komforno okruženje dostojno čoveka biće potpuno obrnuto". No, vratimo se koncertu! Za mene je najlepši trenutak bila pojava Dunje Ercegović ili Lovely Quinces koja je, nek izvine Devendra Banhart, otpevala sa Dukatom i Anom ultimativnu verziju pesme "Time" i svoju, isto tako dobru "In Time". To je taj kvalitet koji se u ovom regionu koji generalno pati od kompleksa niže vrednosti ne prepoznaje dok nam neko iz belog sveta ne ukaže na njega. Posle skoro dva sata, koncert se završio najvećim hitom Stray Dogga, pesmom "Disappear" i može se reći stojećim ovacijama bendu. Nezaboravno veče i svakako najvažniji nastup do sada!
Ali, to nije bio kraj. Momci iz Hangtime Agency organizovali su u kavani Lisinski i afterparty na kome su svirali talentovani Nikol, Luka i Vedran iz Pule kojima sigurno neće promaći uspešna karijera. I ovde se moglo videti koliko je ta nova scena jaka, koliko je povezana i koliko se međusobno podržava. Tu su bili Zvonka Obajdin (Svemir), Mislav Kurspahić (Thee Melomen), Boris Vlastelica (Repetitor), Denis Katanec (Felon), Tena Rak (ex Vlasta Popić, Felon), Irena Žilić, Sara Renar, Luce, Anita Andreis, momci iz grupe Mahatma i naravno članovi Stray Dogga, JR August, Dunja Ercegović… sigurno sam još nekoga propustio da pomenem pa se unapred izvinjavam. Bilo je prisutno i petnaestak novinara. Posle nekoliko sati dobrih vibracija i pozitivne atmosfere usledio je i afterafterparty u bekstejdžu sa preljubaznim i pregostoljubivim osobljem dvorane Lisinski ali ne bih o tome – neke stvari ipak nisu za javnost!
Na kraju bih poželeo organizatorima, The Hangtime Agency, iako sam svestan da je i pored rasprodate sale sve ovo na granici isplativosti, da ne stanu na ovome, da priušte ovoj novoj regionalnoj sceni još ovakvih događaja, jer ona svojim kvalitetom to apsolutno zaslužuje.
tekst & foto - srdjan strajnić
|
|
|
|
